Đurđica Dragaš: Povratak kući

Pitaju me gde sam bila do sad… Saginjem glavu…

Sama sam….

Slušam ptice…

Pitaju me gde sam bila do sad…

Ćutim…

Pružam ruke ka nebu, čini mi se da dodirujem ivice oblaka..

Osećam njihovu paperjastu mrežu pod prstima. Smeše mi se, nestalni, nežni, daleki..

Pitaju me gde sam bila do sad…

Saginjem glavu…

Koračam kroz divlje trave, kupine mi se penju uz noge…

Milujem njihovo trnje…

Nebolno je, kao da samo želi da mu budem blizu, da oseti ljudsku kožu, toplotu, ritam mog srca ..

Pita me gde sam bila do sad…

Plačem.…

Čujem čekrk sa bunara…

Trčim…željna, srećna, opijena..

Čeka me kanta puna vode…

Ne razmišljam, ne pitam…pijem, gasim davnu žeđ…

Naslanjam glavu na kamen obrastao mahovinom…

Pita me gde sam bila do sad…

Ljubim hladnu stenu, ustajem…

Razgrćem nežne, šuštave listove breza…

Otvara mi se put…

Prepoznajem kamenčiće po kojima gazim, oštru krivinu, naslućujem miris zrelih jabuka…

Otvaram kapiju koje odavno nema…

Vidim kuću iza pocrnelih zidina…

Vidim nas koji smo davno otišli…

Saginjem se, dodirujem zemlju i… spazih cvet…

Tanan, sićušan, usamljen…ljubičasti, drhtavi znak života…

Grlim ga, sklupčana i srećna i šapućem… tu sam, oprosti mi, vratila sam se…

Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš