Đurđica Dragaš: Pesma nezaboravljenih!

Radujemo se vama što nosite krst, što pevate i plačete u isto vreme. Mi ćemo uvek biti tu i radovati se jedni drugima jer… mi smo jedno… vi nad jamom i mi u jami!!!

Ujede me zver, okrvavljenim zubima.
Rastrgnu mi kožu divljim kandžama.

Baci me u ponor….

Padoh tiho, nečujno, meko.
Uze me Gospod milostivi, oslobodi mi telo muke ovozemaljske.

Lagana i nebolna gledala sam iz mraka bezdanog.
Gledala sam neviđeno, pakao što ga ljudski um ne dokuči.

Gledala sam decu bez očiju, žene bez utrobe, starce bez ruku…
Milovala sam im rane, smirivala jauke, brisala znoj sa čela.
Molila sam Gospoda da ih uzme, da odnese bol, da nas sjedini.

I čuo je moj glas, uslišao molitve.
Uzeo ih je k sebi jedno po jedno..

Skidao im je krvave košulje i vidao rane.
Utišao bol i jauke.
Napravio nam je postelju u bezdanu velebitskom… mračnu, skrivenu, večnu..

Preplele su se naše kosti s kamenom i korenjem, sa zmijskim leglima, sa lišćem što ga s jeseni donosi lička bura.

Pokrivaju nas snegovi, miluje proleće i vetrovi s mirisom mora.
Tutnje nad nama oluje, udaraju gromovi i peče surovo sunce…
Rastu divlje trave iz naših ruku, iz očiju izviru potoci…

Besmrtni smo, nedodirljivi, skamenjeni, navikli na mrak i samoću.
Al’ radujemo se vašim koracima!

Radujemo se vama što nosite krst, što pevate i plačete u isto vreme.
Plamen vaših sveća obasjava našu tamu i miluje naše duše.

I mogu da nas lome i raznose, da nas gaze, da nas ubijaju, iznova i iznova..
Mi ćemo uvek biti tu i radovati se jedni drugima jer… mi smo jedno… vi nad jamom i mi u jami!!!

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji