Đurđica Dragaš: NEIZBROJANI

Mnogo nas je… mnogo više nego vas!!

Pitate koliko nas ima,
tražite nam imena….

Mi smo neizbrojani, bezimeni.
Sa nama spavaju nerođena deca i presahle majčine grudi.
Iza nas ostaše pusta sela,
izgubljena stada i neuzorane njive.
Iz naših kostiju raste trava po kojoj gazite.
Iz naših očiju pobeže nebo pod kojim hodate.

Naša je krv na klasju što zri u kasno leto, na kućnim pragovima gde nas nađoše zveri.
Naš pepeo samuje na zgarištima.

U svakom smo drvetu, listu, cvetu,
u proleću što nas probuditi neće.
U svakoj pahulji što se ledi na prozoru.

Naša duša je u kamenu što ga bacate na nas,
u svakoj gruboj reči,
u zaboravu kojim nas ubijate ponovo.

Al’ mi vas pratimo, nevidljivi, lagani, neizbrojani i bezimeni.
I praštamo vam jer vas volimo,
jer ste naši,
jer ste mi!!!

I ne pitajte samo koliko nas je.
Mnogo nas je…
mnogo više nego vas!!

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji