Лепо је и страшно јутро дивосељачко.
Небо се у води огледа.
Распукнуто и модро.
Потоке Оке исплакале.
Закукале за песмом девојачком.
За коњима што грудима њиве ору.
За капом црвеном са ресама црним,
накривљеном,
опеваном,
на срцу исцртаном.
Обелео снег стазе зарасле.
Прекрио пустош,
сакрио таму.
Под пахуљама белим самују гробља
траговима зверињим изгажена.
Нема птица.
Немо је небо.
И земља смрзнута тихује.
Лепо је и страшно јутро дивосељачко.
Као извежени покров за покојника,
као младост по ливадама расута,
изникла,
погажена,
вечношћу обожена!
Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш