Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.
Наш пепео самује на згариштима.

Питате колико нас има…
Има нас више него вас!!!

Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.

Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.
Из наших костију расте трава по којој газите.
Из наших очију побеже небо под којим ходате.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.
Наш пепео самује на згариштима.

У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.
У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору.

Наша душа је у камену што га бацате на нас, у свакој грубој речи, у забораву којим нас убијате поново.

Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани, ослобођени овоземаљске муке
И праштамо вам јер вас волимо, јер сте наши, јер сте ми!!!

Не питајте само колико нас је…
Много нас је… много више него вас!!!

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи