Đurđica Dragaš: Ne može tako, nije civilizovano skrnaviti groblja i „dirati“ mrtve!

O kakvom pomirenju, sada između Srba i Albanaca, se može govoriti ako srpski spomenici, poginuli vojnici i junaci kojima su se divili francuski generali, nemaju mira, i to baš zahvaljujući nekadašnjim saveznicima?!

Kada je, pre pet godina u Parizu, na obeležavanju stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata, srpskog predsednika protokol „smestio“ daleko od prvog reda u kojem je trebalo da bude, mislili smo da ne može gore.

Izvinjenja koja su usledila, a i kasnija veoma uspela poseta francuskog predsednika Srbiji, ulivali su nadu da slično poniženje od onih sa kojima smo, rame uz rame, ratovali u Prvom svetskom ratu, nećemo više doživeti.

Nažalost, prevarili smo se!

Kao da nije bilo dovoljno što se takozvani predsednik, takozvanog Kosova Hašim Tači (kojem se danas sudi za ratne zločine), tog 11.novembra 2018. u Parizu našao tamo gde mu mesto nije (među liderima zemalja pobednica), sada stiže novi, mnogo bolniji „šamar“.

Kako drugačije nego bolnim nazvati izmeštanje spomenika srpskim vojnicima stradalim od 1912. do 1918. kojem su „kumovali“ nekadašnji saveznici Francuzi i neprijatelji u dva svetska rata, Nemci.

Kako nego neuverljivim i ciničnim (da ne upotrebim neku težu reč) nazvati zajedničko saopštenje francuske i nemačke ambasade u Prištini nakon bure koju je u srpskoj javnosti izazvalo premeštanje spomen ploče koja je na Pravoslavnom groblju u Prištini, nekim čudom, do sada izbegavala uništenje.

Potvrdiše ambasadori u tom saopštenju, bez imalo stida, da su baš oni tražili premeštanje ploče. Obrazložiše to time što je „poslednjih godina, a posebno 2022. ova zajednička francusko- nemačka ceremonija bila okaljana polemikom u pojedinim medijima na Kosovu zbog ploče kojom se odaje počast srpskim vojnicima koji su nastradali između 1912. i 1918″.

Šta reći na ovo?!

Kako ne osetiti stid, odnosno ono što se sad naziva „transferom blama“?!

Pomeranje ploče sa grobnice u kojoj leže kosti srpskih vojnika, njeno svojevrsno skrnavljenje postavljanjem nove na kojoj se odaje počast francuskim vojnicima „palim na Kosovu“ teško da će doprineti onome što dva ambasadora pokušavaju da promovišu zajedničkim pojavljivanjem na Dan primirja.

O kakvom pomirenju, sada između Srba i Albanaca, se može govoriti ako srpski spomenici, poginuli vojnici i junaci kojima su se divili francuski generali, nemaju mira, i to baš zahvaljujući nekadašnjim saveznicima?!

Pitam se da li se sada osećaju „neukaljano“ potpisnici onog saopštenja. Da li su mirne duše otišli sa Pravoslavnog groblja u Prištini u svoje luksuzne rezidencije? Jesu li bar delićem svog bića osetili stid zbog toga što su učinili?!

Ne znam, neću da sudim šta im je u glavama i srcima, ali znam da je odnos prema mrtvima i žrtvama, slika onoga što danas jeste i onoga što ćete tek postati.

Evropa je nama, Balkancima, često, a ponekad nažalost i opravdano, zamerala na primitivizmu, ostrašćenosti, nedostatku volje da prevaziđemo prošlost i podele. Delili su nam savete, lekcije i „packe“, učili su nas kako treba, kako je civilizovano i „ka budućnosti“ okrenuto!

Hvala im na tome, naučili smo dovoljno da sada „učiteljima“ kažemo – ne, ne može tako, nije civilizovano skrnaviti groblja i „dirati“ mrtve!

Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš