Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishUšla sam u mrak bioskopske sale noseći sa sobom ostatke dana, beogradske gužve, one uobičajene, svakodnevne nervoze s kojom živimo. Izašla sam uplakana, potresena, ali preporođena. Drhtavih očiju, ali punog srca. Posle filma „Prebilovci – tamo i kamen ima ožiljak“ u glavi mi je bila samo jedna misao – život je čudo, strašno, surovo i blistavo čudo!
Kako drugačije objasniti ono što se u tom hercegovačkom selu desilo 1941, 1942, 1990, 1991, 1992? Kako drugačije pojmiti to što i danas, uprkos svemu, u Prebilovcima živi 40-ak ljudi, što se čuje dečji smeh i crvkut ptica?! Jer, kao što reče jedan od učesnika filma, ni ptice neće da pevaju ako nemaju kome!
A svaka ptica, svaki kamen, svaki komadić neba nad Prebilovcima svedoci su tog čuda zvanog život.
Svedoci su i ljudi, Prebilovčani, Hercegovci, tvrdi kao kamen i sjajni kao sunce.
Pokazivao je njima život sva svoja lica. Terao ih je da opstanu na oskudnoj zemlji, pod neumoljivim suncem, na raskrsnici puteva i civilizacija. I živeli su, stvarali, otimali zemlju od kamena i crpili njenu snagu. Rađalo se i stradalo, ginulo, robovalo i oslobađalo, al’ nikad nije svanuo dan poput 4. avgusta 1941. Pokazao se život tog vrelog letnjeg jutra u svom najmračnijem obliku. U obliku ustaške zveri žedne nevine krvi.
Teško je i opisati ono što se tog, i naredna dva dana, dešavalo u Prebilovcima, u stočnim vagonima kojima su žene, deca i starci otišli na put bez povratka. Nema reči dovoljno dubokih i mračnih da opišu bezdan jame Golubinka u kojoj su skončali. Jame iz koje niko nije izašao!
Nemo sam gledala kadrove snimljene na hercegovačkom kršu, slušala izvode iz svedočenja krvnika i žrtava, bolne reči potomaka koji stradanje nose u svakom, najsitnijem delu svog bića.
Nije se u mraku beogradskog bioskopa čuo ni glas, ni uzdah, ni suza. Navikli na nevolju, tvrdi na suzi, ćutali su Hercegovci. Ćutali smo i mi, sapatnici, braća i sestre po muci.
Ćutali smo i stezali pesnice, nemoćni pred zlom, neopisivim i neshvatljivim.
Popustilo je srce tek pred novim naletom života. Popustilo je oko, slušajući kako se u ranjenim Prebilovcima, međ’ garavim zidinama, do kraja rata rodilo 19 devojčica i 18 dečaka iako je u selu ostalo manje od 200 stanovnika. Jecala sam, od tuge i sreće, kad sam čula da je jednog Jovana 1962. godine čitavo selo pratilo u vojsku. Jovana, prvog stasalog regruta posle 1941.
Potresle su me, bolno i duboko, gotovo nestvarne scene snimljene u novembru 1990. kada su se u Golubinku spustili speleolozi i potomci, tražeći kosti žrtava koje su dugo, predugo čekale na to. Sledile su me reči čoveka kojem je u tom bezdanu nestala čitava porodica.
Dok su na svetlost dana iznošene kosti, ostaci garderobe, dečjih cipelica i ukosnica-uzviknuo je potresno, ali nekako neopisivo dostojanstveno – Ljudi, evo naše djece.
Ma, može li iko da pojmi bol tog čoveka, pitala sam se dok sam slušala uzdahe i jecaje koji su razbijali muk u sali.
Gledala sam zapanjeno žene dok smireno i potpuno odlučno peru kosti i vade blato što ga godine nakupiše u lobanjama. Otkud im tolika snaga?!
Pitala sam se i otkud tolika mržnja u onima koji su 1992. minirali crkvu u koju su tek nekoliko meseci ranije položene kosti mučenika?! Kakvo to zlo živi u ljudima koji ni mrtvima ne daju mira?!
Prebilovci su opet bili u plamenu, život je ponovo stao, umirio se, sakrio se ispod srušenih kuća, zgarišta crkve i kostiju rasutih po kamenu.
Al’ skupili su ih Prebilovčani ponovo, podigli i njima i sebi veličanstven hram. Raščistili su ruševine i krenuli iznova…po ko zna koji put!
Život, gažen i ubijan, al’ ipak tako vredan i sjajan, vratio se u izmučeno selo.
Potomci onih koje je progutala Golubinka, uprkos svemu, gaze prebilovačkim stazama, raduju se suncu i kiši, vetru i nebu.
Njihova deca dokaz su pobede nad zlom, ali i vere koja ih nikad nije napuštala!
Plakala sam te večeri za Prebilovcima, ali su mi u mislima bili svi naši bezdani u kojima i dalje leže kosti mučenika. Plakala sam za svim bezimenim, zaboravljenim, neožaljenim žrtvama.
Tugovala sam za svojim stricem Jovanom koji nije dočekao poziv za vojsku i tetkom Desom, devojčicom koja nije dočekala da odraste. Jecala sam za svojim Divoselom koje je, nekim čudnim usudom, stradalo baš istog dana kad i Prebilovci. Za Divoselom, u kojem život ipak nije vaskrsao kao u Prebilovcima.
Plakala sam, ali sam iz bioskopa ipak izašla s nadom, uverena u ono što rekoh na početku- da je život čudo….strašno, surovo i blistavo! I hvala koleginici, autorki filma Sanji Dragićević Babić, na toj spoznaji! Hvala u ime svih nas koji znamo šta su Prebilovci!
Izvor: RTS
Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš
Pročitajte još:
