Ђурђица Драгаш: КРВ НА КАМЕНУ

Посвеђено свим невиним жртвама усташког логора Слана на острву Пагу.

Везаше ми камен око врата.
Одвуче ме на дно,
плаво и самотно.
Нестаде ми даха у грудима,
заболи ме со на ранама.
Ал’ трајаше кратко.
Ослободи ме смрт,
бела и свечана.

Гледам горе ка пучуни.
Гледам крвнике.
Крваве им очи, крваве им руке, крваво им море.
Ал’ не могу ми више ништа,
овде на дну где рибе спавају,
овде на дну где сањам злаћану њиву, кућицу белу
и руке дечје око врата.

Не могу ми ништа
јер мога тела нема више.
Не боле ме крвави табани,
ишчупани нокти,
раздеране груди.

Не боли ме ни душа,
и њу је смрт родила поново.
Да лута,
да гледа,
Да памти.

И појешће море моје тело,
кости ће моје постати песак,
ал’ душа ће лутати по камену пашком….заувек.

Наћи ћеш је у свакој капи благородне кише,
У сваком зрну грожђа,
У мирису смокава и соли.
Наћи ћеш је на пучини,
кад мирује море и кад га бура гони.

Наћи ћеш је у зрацима сунца што немило прже.
У очима које би да сакрију тајну о нама.
Наћи ћеш је….
јер крв са камена не брише ни море, ни киша, ни време.
Брише је само заборав,
ал’ душа твоја моју заборавити не сме.

---

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи

И Јадран има Плаву гробницу, страшнију од Крфа

---