Đurđica Dragaš: KRV NA KAMENU

Posveđeno svim nevinim žrtvama ustaškog logora Slana na ostrvu Pagu.

Vezaše mi kamen oko vrata.
Odvuče me na dno,
plavo i samotno.
Nestade mi daha u grudima,
zaboli me so na ranama.
Al’ trajaše kratko.
Oslobodi me smrt,
bela i svečana.

Gledam gore ka pučuni.
Gledam krvnike.
Krvave im oči, krvave im ruke, krvavo im more.
Al’ ne mogu mi više ništa,
ovde na dnu gde ribe spavaju,
ovde na dnu gde sanjam zlaćanu njivu, kućicu belu
i ruke dečje oko vrata.

Ne mogu mi ništa
jer moga tela nema više.
Ne bole me krvavi tabani,
iščupani nokti,
razderane grudi.

Ne boli me ni duša,
i nju je smrt rodila ponovo.
Da luta,
da gleda,
Da pamti.

I poješće more moje telo,
kosti će moje postati pesak,
al’ duša će lutati po kamenu paškom….zauvek.

Naći ćeš je u svakoj kapi blagorodne kiše,
U svakom zrnu grožđa,
U mirisu smokava i soli.
Naći ćeš je na pučini,
kad miruje more i kad ga bura goni.

Naći ćeš je u zracima sunca što nemilo prže.
U očima koje bi da sakriju tajnu o nama.
Naći ćeš je….
jer krv sa kamena ne briše ni more, ni kiša, ni vreme.
Briše je samo zaborav,
al’ duša tvoja moju zaboraviti ne sme.

---

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji

I Jadran ima Plavu grobnicu, strašniju od Krfa

---