Ђурђица Драгаш: Кошаре – петнаесторица на једнога!

Такав је био однос снага 9. априла 1999. године када је нападнута караула Кошаре. Око стотинак голобрадих младића, махом на одслужењу војног рока, бранило је тог дана своју земљу, своју породицу, све нас који смо били иза њихових херојских леђа!

Верујем да нико од њих, када су само пар месеци раније кренули у војску, није могао да претпостави у каквом ће се паклу наћи. Били су то обични младићи, махом из скромних породица које нису имале ни пара, ни утицаја да их “преко везе” сместе у неки безбеднији део земље или их пошаљу у иностранство како би избегли рат. Били су то младићи који су иза себе оставили детињство, прва пијанства, прве љубави…

Била су то нечија деца, пријатељи, ујаци, стричеви па чак и родитељи.

Одрасли су тог јутра под канонадом “Милосрдног анђела”, пред налетом зликоваца које је ујединила мржња према Србији. У готово безизлазној ситуацији, изабрали су најтежи, али и најсветлији пут! Супротставили су се! Можда су реаговали инстинктивно, заробљени у тој караули “на крају света”, можда су само хтели да сачувају једни друге, али пре ће бити да су једноставно били такви људи, поносни и достојанствени!

Грчевито су, бранећи себе и другове, бранили нас, све оно што смо били и што ћемо тек бити. Својим младим животима бранили су нерођену децу, жртвовали су себе, не мислећи на своје већ на наше сутра!

Много их је заувек остало на том суровом и крвавом парчету земље! Превише, за ову нашу намучену Србију. Сваки од палих јунака са Кошара, непреболна је рана, ненадокнадиви губитак за њихове породице, за све који су их волели.. Требало би да тако осећамо и ми који смо их надживели, ми који смо имали више среће од њих.

Требало би, ал’… то смо ипак ми, склони забораву, робови тренутка, угодности и мира у којем живимо. Ми, који заборављамо хероје и жртве, опраштамо џелатима и верујемо да то све чинимо због наше деце! Верујемо да ће тој деци бити боље ако не знају, ако се не сећају и ако размишљају потпуно другачије од оних младића са Кошара!

Можда је то истина, можда ја грешим, ал’ некако… нећу да се помирим с тим јер онда бих признала да су узалуд гинули, да су изабрали погрешан пут и да је, уместо борбе, требало да прихвате пораз!

Запалила сам јутрос свеће за њихове душе, али и за наше оздрављење!

Вечна вам слава младићи!!!

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш