Đurđica Dragaš: Kiša suza u Oluji, kad nemaš ništa, a imaš sve

Kiša… Prvo letnji pljusak, a onda teška, dosadna reka. Kapi koje prodiru do kože. Uvek sam volela kišu. Sećam se kako sam, kao tinejdžerka, s velikim kišobranom šetala praznim ulicama mog grada.

Mora da su komšije, smerni stanovnici male varošice, bili ubeđeni da sam pomalo „sišla s uma“, ali ja sam samo uživala, udišući miris kapi koje su se mešale s asfaltom, lišćem i travom.

Sećam se straha, ali i uzbuđenog iščekivanja kad, posle duge letnje suše, „bele kule“ (kako je moja baba zvala gradonosne oblake) najave oluju. Lica priljubljenog za prozor gledala sam, potpuno opčinjena, kako priroda ruši, lomi, uništava, ali i daje novi život.

Radovala sam se znajući da će izmučena zemlja ozeleneti, krenuti odavno presahli potoci, nabujati izvori, a umorno drveće ponovo pričati večitu priču o rađanju i umiranju.

Preispitujem noćas svoju ljubav prema kiši. Gotovo da je proklinjem dok bezuspešno pokušavam da se zaštitim od ovih upornih, surovih kapi. Iako smo gotovo priljubljene jedna uz drugu, šatorsko krilo premaleno je za mene, mamu i sestru.

Grčimo se, ćutimo! Zahvalna sam kiši makar na tome što, onako mokre, možemo jedna od druge da krijemo suze. A plačemo od kad smo sinoć stigle na ovo parče zemlje kraj ceste koja od Banjaluke vodi ka Novskoj. Tu, u ovoj masi nesrećnika koji, poput nas, pokušavaju da se zaštite od kiše, čekamo jutro.

Nismo htele da, u kamionu koji nas je dovezao iz Donjeg Lapca, produžimo za Srbiju iako su nam nudili. Kako da nastavimo, kako da odemo dok ne saznamo bar nešto o tati koji je negde, nadamo se, iza nas, u nepreglednoj koloni koja je pre dva dana krenula iz Krajine?! Čekaćemo ovde, na ovoj ledini gde su nas sinoć ostavili u mraku, uz grmljavinu nadolazeće oluje.

Kiša je prestala pred jutro, baš onda kad smo joj se predale, mokre, uplakane i očajne. Memljiv dan, siv od jada i suza, otkriva nam lica nevoljnika, sapatnika koji, kao i mi čekaju, strepe i bezuspešno skidaju tragove neprospavane noći. Tražimo neke poznate oči, srljamo kroz masu obeznanjenog naroda.

Sestra i ja izlazimo na cestu. Krijemo jedna od druge strah zbog toga što tate još nema, što mama, koju smo ostavile kraj one dve torbe, deluje izgubljeno i prestravljeno. Sa nekom neopisivom odlučnošću pratimo kolonu traktora, vozila, ljudi koji dolaze. U beskrajnoj masi neobrijanih lica, krvavih očiju, u znoju maskirnih uniformi pomešanim sa oporim mirisom traktorskih motora, tražimo tatino sigurno rame. U svakom obrisu tražimo njegov korak, ruke, osmeh. Ali, nema ga.

Promiču ljudi, pronalaze se, grle, plaču, raspituju za one kojih još nema, a mi stojimo, okamenjene. Kao da je čitav jedan narod na traktorskim prikolicama, u zavežljajima i suzama! Umorne smo, od svoje i tuđe muke. Sve deluje kao surov, tragičan san, ali ne budimo se već sve dublje tonemo u očaj.

Dan je već uveliko odmakao, kolona je sve duža i nesrećnija, a glasine sve teže. Bombardovali su negde kod Petrovca, presečen je put, ko je ostao, nema mu spasa, i Banjaluka će pasti, gde ćemo.

Ne mogu više da stojim i slušam taj sumorni, prestravljeni žamor. Sestru šaljem kod mame, a ja krećem ka gradu. Koloni nema kraja. Uplakane žene, zbunjena deca, bespomoćni starci praznih očiju. Bože, šta nam se dešava?!

Korak mi je sve teži, kao da me obuzima neka nesvestica i strah da ću se srušiti, ostati na tom putu, ali onda shvatam da mi je samo vruće. Sunce odavno peče, a na meni je i dalje jakna kojom sam noćas pokušavala da se ugrejem i zaštitim od kiše. Skidam je i odmah je lakše.

Posle lutanja po nepoznatim ulicama, pronalazim poštu. Zovem tetku u Beogradu! Plačemo, ali se i smejemo. Iz bezbednog, stotinama kilometara dalekog novobeogradskog stana stiže vest za koju se molimo već tri dana.

Javio se i moj tata!!! Živ je, izašao je, tu je negde. Srce mi peva!!!! Izlazim iz pošte preporođena, euforična, nesvesna jada koji me okružuje. Žurim nazad da kažem mami i sestri, ali usput srećem poznate ljude. Upućuju me ka kasarni kraj koje su ga videli. Letim, trčim preko nekog mosta! Vidim ga!!! Lice koje mi se smeši i zagrljaj! Zagrljaj koji ruši svu muku, umor, nesreću. Zagrljaj koji znači život, nastavak, radost!

Pričam mu, nepovezano, gušeći se u osmesima i suzama. Pričam mu o onoj noći, strahu, o našem autu na kojem je pukla guma, o komšijama koje su nas ostavile, o kamionu s kojim smo se dovezle….Priča i on meni o traktoru bez akumulatora s kojim je stigao dovde, o rakiji koju je menjao za naftu, o pršutu skrivenom ispod biljaca (vunenih prekrivača). Pričamo, al’ ništa više nije važno osim toga da smo živi i da smo zajedno! Suludo, ali osećam da je ovo najsrećniji trenutak u mom životu! Nemamo ništa, a imamo sve!

Spavali smo te noći ispod traktorske prikolice. O, radosti!!! Kiša je ponovo padala, al’ sad smo joj se smejali u lice! Zaboravili smo te noći na kolonu koja nas je čekala, dugačka i nesrećna. Zaboravili smo da smo po drugi put izbeglice, da nemamo ništa i ne znamo gde ćemo sutra. Bili smo srećni i zagrljeni, ispod stare prikolice, ispod neba koje je plakalo za nama!!!

Izvor: RTS

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji