Đurđica Dragaš: KAMEN LIČKI OKO VRATA

Vuče me Lika k sebi, prokleta i blagoslovena.

Pritisla me ravnica,
crnica mi na grudi legla,
teško mi nebo vojvođansko.
Bez sunca i zvezda,
bez kraja i početka.

U oku mi Lika,
krvava i plava,
nevina i kriva.
Lika,
isplakana,
od čemera crna,
jaukom isparana.
Lika,
u rosi okupana,
mirisom opevana,
lepotom okajana.

Ostaše mi tamo dva izvora,
dva ušća,
dve radosti.
Ostade mi kamen hladni na uzglavlju dečjem.

Rasporiše me,
srce mi uzeše,
a živog me ostaviše.
Da ih očima iskopanim gledam,
da ih rukama odsečenim grlim.
Da decu svoju Gospodu dajem,
preklanu,
obezglavljenu,
oboženu.

Pusta mi je vojvođanska njiva,
džaba joj klasje zlaćano,
uzalud pesma devojačka.
ne miriše mi gladnome hleb paorski.

Vuče me Lika k sebi,
prokleta i blagoslovena.
Ne da mi krv da je zaboravim,
da je odbolim neprebolnu.
Ne da mi kamen lički oko vrata
da u ravnici ostavim kosti.

Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš