Đurđica Dragaš: Ježeva kućica na Brankovom mostu

Na pločniku, tik kraj Save prestalo je da kuca jedno veliko srce, krajiško srce.

Kišovit… nekako plačljiv dan. Pitam se kakav je bio onaj 26. mart pre tačno 41 godinu kada je jedan veliki čovek rešio da okonča svoj ovozemaljski „mali“ život… Verovatno nije padala kiša jer, da jeste, možda ne bi izašao napolje, možda bi stao, odustao, nastavio da se bori.

Možda je moglo tako, al’ nije!

Branko je izašao, prošetao, popio kafu na terasi hotela Moskva, otišao do mosta imenjaka i bacio se. Na pločniku, tik kraj Save prestalo je da kuca jedno veliko srce, krajiško srce.

Eee ljudi, da vi samo znate kakva su to srca!!!

Puna neba, sunca, kamena, zelena kao beskrajne mirise livade. Srca sazdana od ljubavi, vernosti i hrabrosti, a opet tako lomna i nežna, poput voćke koja je tek procvetala. Stradala su ta srca, baš kao i Brankovo, zbog nepravde, izdaje, sebičluka i sitnodušnih nakaza ljudskih.

Nije Branko mogao da se nosi s tim iako je nikao tamo gde slabi ne opstaju. Nije ga čista krajiška duša zaštitila od zla.

Izabrao je da se više ne bori…

Razmišljam danas, dok ova kiša neumoljivo lije, može li ikada biti srećan čovek koji je video i doživeo zlo. Verujem da su u Brankovom mantilu, pod šeširom, u svakom neispisanom listu papira i beogradskom jutru živeli njegovi nebeski Krajišnici. Njegov stradalni narod, spaljena sela, deca koja ne dočekaše da polete. Samo je takav čovek mogao da napiše Ježevu kućicu, odu najčistijem rodoljublju. Samo onaj ko je spoznao istinski gubitak mogao je da shvati šta čini ispravnog čoveka, šta ga razdvaja od hulja i skorojevića.

Rasla sam uz Branka, uz njegove junake, al’ uvek sam se nekako vraćala na tu jednostavnu, a tako veliku priču o ljubavi, ponosu i skromnosti. Valjda mi je bilo suđeno da živim po Ježurkinim pravilima. Valjda mi je zato toliko teško palo da ostanem bez zavičaja, valjda zato volim ovaj koji mi je sada preostao. Valjda me zato, baš poput Branka, bole nepravda i izdaja!

Valjda zato i razumem zašto je otišao… mada sam sigurna da je trebalo da se bori i dalje!

Nadam se da je naš Branja i danas na mostu, da njegov Ježurka vodi one koji njime danas hode…

Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš