Đurđica Dragaš: I ja sam iz kolone

Mi, koji smo nepovratno izgubili deo života, mi koje je kolona „presekla“, uvek ćemo nositi njen žig. Naš život nikada neće moći da se nazove normalnim.

Nedavno, na promociji moje zbirke pesama posvećene stradanju Srba u NDH, prišla mi je koleginica iz RTS-a.

Predstavila se, rekla gde i šta radi, a onda me  pogledala u oči i onako, gotovo zaverenički dodala – i ja sam iz kolone.

Tih par reči bilo je dovoljno da se prepoznamo i razumemo. I nije to prvi put. Za ovih 29 godina često sam, čuvši ih, do tada nepoznate ljude doživljavala kao svoje.

Kao da nas je „pripadnost“ koloni činila prisnima i ujedinjenima. Taj surovi znak, krst koji nosimo na leđima brisao je, bar na trenutak, sve razlike među nama. Nismo više bili novinari, lekari, pravnici,  profesori, zemljoradnici, građevinci, vozači. Bili smo samo ljudi iz kolone, ljudi koji se prepoznaju po nevolji koja im se desila i zauvek promenila život i sudbinu.

Često, i ne samo početkom avgusta, razmišljam baš o tome kuda nas je  kolona odvela, da li nam je život ukrala ili ga je, na neki potpuno neočekivan način, možda  učinila i boljim od onoga koji nam je rođenjem pripao. 

Tih nesrećnih, avgustovskih, kišovitih  dana 1995. svi smo  bili manje – više isti. Umorni, prljavi, ljuti, razočarani. Svi smo nekoga tražili, očajavali, bezuspešno pokušavali da nađemo smisao u onome što se poput lavine sručilo na nas. Drugačiji su bili samo oni koje je zlo već obeležilo. Oni koji su videli smrt, oni koji su prestali da traže. Čudno, ali izgledalo je da su oni najmirniji. Da li zbog šoka, osećaja da ništa gore više ne može da im se desi ili jednostavno zbog obamrlosti koja ponekad obuzme one koji su izgubili najbliže, ne znam, ali sećam se da smo zazirali od njih. Kao da smo se, ljudski sebično, bojali da će nesreća i na nas preći.

Kolona, to neprekidno kretanje, ta vijugava sublimacija bola, izdaje i očaja vodila nas je danima. Upravljala je našim životima i menjala ih u hodu. Ne znam kako su je drugi doživljavali, ali ja sam, sa dvadesetak godina, znala da iz nje ista izaći neću. I nisam….

Poslednji trenuci našeg zajedništva bili su oni na granici sa Srbijom. Bili smo još uvek jedan narod dok smo umorni i poniženi prelazili Savu i Drinu. Bolelo nas je isto, plakali smo za istim, bojali smo se istog.

Ta granica na kojoj su pale i poslednje maske, sa koje nije bilo povratka bila je ujedno i linija koja nas je, kao žiletom, razdvojila od svega što smo do tada bili.

Pitam se često šta bi bilo da smo, po njenom prelasku, doneli drugačije odluke. 

Gde bi moja porodica završila da je tata poslušao policajca koji nam nije dozvoljavao da nastavimo ka Vojvodini? Šta bi bilo da nije, onako umoran i zakrvavljenih očiju, odgovorio – ja idem kud sam naumio, a ti pucaj, ako moraš?!

Nije policajac, naravno, pucao na traktorsku prikolicu na kojoj smo ja, mama, sestra,  baba i deda gotovo potpuno ravnodušno čekali rasplet tog nadrealnog dijaloga. Nastavili smo ka Vojvodini i tamo, u selu koje su posle Druog svetskog rata naselili naši preci, kolonisti iz Like i Banije, nastavili život.

I mnogi drugi su prešli isti put. Vojvodina je tih avgustovskih dana, ali i mesecima kasnije ličila na jedan veliki izbeglički logor, prepun bola, neizvesnosti i očaja.

I kao što nam je teško išlo da čudnom, pomalo žućkastom vodom, speremo prljavštinu koju je na nama ostavilo višednevno putovanje, tako je mučno bilo i privikavanje na novi život, drugačiji vazduh i ravnicu koja nas je iznova podsećala da nismo na svome.

Ipak, kako je vreme prolazilo, počeli smo različito da reagujemo na život koji nam se nudio. Moglo bi se reći da smo se podelili u tri grupe.

Neki jednostavno nisu mogli da se pomire sa gubitkom zavičaja. Čim su ratni doboši utihnuli, počeli su da posećuju opustošena imanja i sanjaju o povratku. Neki su i uspeli  u toj nameri, ali bilo je mnogo  i onih, poput moga dede, čije srce nije izdržalo susret sa srušenom kućom i zakorovljenim imanjem. U pustim, zaboravljenim srpskim selima, tamo daleko u zavičaju, neki od njih i dalje čuvaju naš trag. Sve ih je manje, sve su stariji, ali još ne daju svoje i naše.

Izbeglištvo i nemaština naterali su mnoge  da dignu sidro i, baš poput nekadašnjih iseljenika, novi i bolji život potraže daleko od Srbije. I pronašli su ga, verovatno, bar ako je suditi po fotografijama i komentarima na društvenim mrežama koje nas još jedino drže na okupu. Imaju lepe kuće, voze dobre automobile, deca i unuci im završavaju dobre škole, a o povratku i ne sanjaju.

Ponekad „proradi“ nostalgija, „rani“ ih neka pesma, sećanje, fotografija, ali tu boljku brzo izleči vera da su doneli pametnu odluku i rekli zbogom Balkanu i njegovim krvavim podelama. Verovatno su potpuno u pravu. 

Ponekad se pitam što i sama slično ne uradih, ali zaboli me ipak kad vidim da neki od njih objave pišu na engleskom, da slave praznike  zemalja u koje su se odselili kao svoje i da im potomci ne znaju srpski. Svesna sam da je to očekivano i normalno, ali bojim se  da neka sledeća generacija  neće  znati ni odakle potiče, a kamoli da su  neki ljudi, nekog avgusta, u nekoj koloni bežali od zla. Neće imati pojma da su ti ljudi bili njihova krv i njihov narod.

Oni koji su, poput moje porodice, ostali u Srbiji prešli su pretežak put. Izuzetaka je bilo, ali većina se teško „kućila“. Radili smo najteže poslove, trpeli razna poniženja i često gubili nadu da će ikada biti bolje i dobro. Većina ipak nije odustala i danas , moglo bi se tako reći, živimo normalno. 

Ispraviću se ipak i dodati da normalno žive oni koji se kolone i izbeglištva ne sećaju ili su se rodili kasnije. 

Mi, koji smo nepovratno izgubili deo života, mi koje je kolona „presekla“, uvek ćemo nositi njen žig. Naš život nikada neće moći da se nazove normalnim. Jer….nije normalno da nemaš gde da se sastaneš sa drugovima iz osnovne škole, da nikada ne proslaviš godišnjicu mature, da nemaš fotografije iz detinjstva i mladosti i da sanjaš iznova i iznova poštansko sanduče sa svojim prezimenom iako ga decenijama  više nema na ulazu zgrade u kojoj si živeo.

Nije normalno ni da se, na osnovu nekoliko reči, povezuješ sa ljudima, da doživljavaš kao svoje one koji ti kažu da su „iz kolone“. Nije normalno, ali tako je…život je tako uredio. I uvek mi srce zaigra kad ih čujem.

Te reči su dokaz da nas ima, da se sećamo i da, bar kroz njih, opstajemo kao  narod. Zaboravljen, namučen, obeležen, rasejan po čitavom svetu, ali još živ, još svestan i žilav, moj narod!

Možda će mi neki zemljaci zameriti, možda se neće naći u ovoj mojoj „podeli“ ili će im se učiniti da je pogrešna i površna. Znam da će mnogi reći da su raskrstili sa tim delom  života, da im je danas bolje nego pre kolone,  da je važno samo ono što će biti sutra i da je dobro što njihova deca ne znaju ništa o tom stradanju.  Znam i razumem. Prihvatam i da možda nisam u pravu, ali za sebe sam sigurna. Sve što danas imam i sve što sam tokom tri decenije postigla, bez razmišljanja bih menjala za život bez belega rata i izbeglištva! 

Prošlost, nažalost, ne možemo da menjamo, ali nadam se da možemo nešto drugo. Da ove dane tuge posvetimo bližnjima i svom narodu. Da se setimo svih onih sa kojima smo delili grumen zemlje, nebo, vazduh  i surovu krajišku sudbinu. Da razmislimo šta ostavljamo onima koji tek stasavaju i da budemo ponovo, bar na trenutak, jedan narod!!!

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji