Ђурђица Драгаш: ХЕРЦЕГОВИНА

Немогуће је остати нем… кад је упознаш…

Пустим пољем расуло се небо .
Сиви камен к сунцу погледао.
Танка травка ветром заплакала.
Гола грана тужбалицу запевала.

Два голуба над јамом Корићком
укрстила крила.
Животом се смрти осветила.
Окно црно светлом обасјала.

Херцеговина ме по срцу препознала
На рану ми смиље привила.
Небо ми брижна даровала.

Херцеговина ме каменом заклела.
Сестринским оком помиловала.

Сурова и милна,
Шкрта и благодатна.
Земља сунца и суза.
Стамена мајка широког скута.

Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш