Đurđica Dragaš: Džaba ste pevali Skorpionsi, nema nam spasa!

Mota mi se ovih dana po glavi refren poznate pesme. Razmišljam, šta li danas rade ta „deca sutrašnjice“ koja su se rađala kad i ova pesma?! Koliko njih uopšte i zna za nju? Koliko tridesetogodišnjaka  prepoznaje poruku koju su, početkom devedesetih godina prošlog veka, svetu želeli da prenesu Skorpionsi?!

„Take me to the magic of the moment

On a glory night

Where the children of tomorrow dream away

In the wind of change…“

Baš ti tridesetogodišnjaci ratuju i ginu ovih dana u Ukrajini. Nije im ni na kraj pameti pesma koja je predviđala da će „vetar promena“ doneti mir, ljubav i napredak. Sećaju je se, verovatno, samo njihovi prestravljeni roditelji. I dok strahuju za svoju decu koja,  umesto da „postanu braća“, gledaju jedni druge preko nišana, verujem da se osećaju isto kao i ja… prevareno!

Jedina razlika između nas je to što ja nisam imala baš mnogo vremena da poverujem u san koji su nudili Skorpionsi.

Imala sam petnaestak godina kad sam prvi put čula ovu baladu. U gradiću u Hrvatskoj, u kojem su već uveliko duvali drugačiji vetrovi, a dojučerašnje komšije i prijatelji polako postajali „dva sveta“, bilo je malo prostora za snove o boljoj i mirnijoj budućnosti. Pale su brzo  u vodu moje tinejdžerske nade da ću slaviti matursko veče sa društvom uz koje sam odrastala, da ću ostvariti planove koje sam skovala sa najboljom drugaricom. Fakultet, studentski dom, prve ljubavi, radosti i brige koje sa sobom nosi ulazak u svet odraslih…

Sve je to ostalo iza mene onog nesrećnog dana kad sam zauvek napustila svoj dom, svoj grad, svoj „bivši život“! Onog dana kad sam postala izbeglica!

Slušala sam  „Wind of change“, zaleđena, slomljena, preko noći odrasla, dok su do mene stizale vesti o zlu koje je uzimalo maha. Vesti o dragim ljudima,  zverski ubijanima samo zato što su Srbi, o razaranju, pljačkama, uništavanju svega što je do juče činilo moj život. Koliko je samo daleko od mene, od nas, od Beograda, od Srbije koja se gušila pred naletom svoje i naše nevolje, bio onaj svet o kojem su pevali Skorpionsi.

Dok se uz njihove taktove rušio Berlinski zid,  brisale granice i stvarao neki novi, drugačiji poredak, mi smo tonuli u jad, beznađe i krvavi rat.

Reći će mnogi da smo sami krivi, da nismo umeli bolje. Složiću se, ali jasno je valjda svima da rat na evropskom tlu nismo mogli da vodimo isključivo mi, mali, bez uplitanja i volje velikih.

 A ti veliki su nam slali misije i  posrednike, „plave šlemove“, mirotvorce i „spasitelje“. Možda je negde, na nekom papiru, ispisanom daleko od našeg balkanskog gliba, pisalo da im je mandat da „štite civile, sprečavaju krvoproliće i obezbeđuju poštovanje postignutih dogovora“. Na terenu je bilo drugačije. Sklanjali su se kad se „zagusti“ , povlačili u bezbednost svojih baza i zatvarali oči pred zlom i nasiljem. Zatvorili su ih i u avgustu 1995.godine.

Mirno su gledali kako jedan narod nestaje, u beskrajnoj, nesrećnoj koloni. Povukli su se pred onima kojima pojam „zona pod zaštitom UN-a“ nije značio ništa. Ćutali su pred ugljenisanim telima  dece stradale u bombardovanju izbegličke kolone. Oprostili su odavno onima  koji su na decu slali avione, ubijali i spaljivali nepokretne starce, pljačkali, palili i, u pijanom zanosu slavili „pobedu“.

Danas zajedno tuguju za nekim drugim izbeglicama. Bole ih slike uplakane dece i prestravljenih žena i  spremni su da se, zbog njih, bore za „pravu“ stranu. Mi, izgleda, nismo bili toj strani…nije nas vetar nosio na zapad već na istok. Starci s očima koje su drugi put u životu gledale isto zlo, prazni pogledi, klonule žuljevite ruke koje su znale samo za rad i muku. Zaprežna kola, zavežljaji, sjaj dečjih očiju iz mraka traktorskih prikolica. Gledala sam danima tu nesreću oko sebe, gledala sam svoj narod kako nestaje, pati, pita se šta smo to zgrešili. Pitala sam se to i ja, krijući se od kiše ispod pocepanog šatorskog krila.

Studentkinja novinarstva, devojka koja je nekad sanjala o sutrašnjici koju su opevali Skorpionsi, pitala se iz tog balkanskog blata, postoji li uopšte sutra. Za nas skoro da nije postojalo, ali neki daleki, bezbrižni svet o tome nije imao pojma. Možda su negde, u nekom kratkom kadru na televiziji videli našu ubogu kolonu, ali nije ih bilo briga. Njihovi vojnici, „čuvari“ našeg mira, vratili su se kući i samo je to bilo važno. Okončali su svoju misiju, na „čast i ponos“ onih koji su ih tu poslali. Njihova savest bila je mirna i čista!

Nikog se nije ticala tragedija nekih Srba iz Krajine, njihov život spakovan na traktorske prikolice. Nisu verovatno o nama razmišljali ni ukrajinski mirovnjaci dok su grlili svoju decu i žene i razmišljali kako da potroše novac zarađen u misiji iz koje su se vratili. Novac zaliven našim suzama!!!

Možda su nas se setili ovih dana, možda smo izronili iz tame njihovog stida. Možda ih je bar malo bilo sramota što su nas ostavili, zaboravili, izbrisali. Verujem da su u svojoj deci i unucima prepoznali one dečake i devojčice koji su jednog davnog avgusta drhtali, plakali, umirali..

Setili su se možda žena koje su ih uzaludno molile za spas i zaštitu, ugljenisanih tela koje su pronalazili posle pohoda „pobednika“, aviona koji su sejali smrt po Petrovačkoj cesti!

Možda su se prepoznali u nama kao što sam se ja prepoznala u odlučnosti devojke koja, dok svi beže iz Ukrajine, želi da se vrati tamo. Želi zato što su joj u Ukrajini  svi koje voli. Baš kao što je sve moje bilo u Krajini.

Ja, devojka iz kolone, izbeglica do kraja života, uvek ću se prepoznavati u ljudima koji nose istu muku, bez obzira na koju stranu sveta ih ona vodila. I pitaću se doveka zašto su nečije suze teže i važnije, zašto se pred nečijom decom  zatvaraju granice i na njih puštaju psi, a druga primaju otvorenog srca i ruku.

Al’ takav je valjda ljudski rod, takav je ovaj naš svet koji nikada neće biti kao onaj iz pesme s početka ovog teksta. Džaba ste pevali Skorpionsi, nema nam spasa!

Od istog autora:

KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ