Da su mi oči izvori isplakala bih Unu i Savu, da vam krvave košulje operem.
Da su mi ruke krila letela bih nad Gradinom Donjom,
da vam kosti ne gazim.
Crna, bez glasa,
ptica čemerna.
Da su mi oči izvori isplakala bih Unu i Savu,
da vam krvave košulje operem.
Tekla bih crvena i bolna,
mutna i mračna ko’ obale jasenovačke.
Da su mi kose grane topole,
milovala bih vam izmučena tela.
Međ’ lišćem svojim sakrivala umiruće oči.
Plakala bih vam uspavanku,
jaukom majke što čedo izgubi.
Da su mi noge korenje jablanovo, napravila bih vam postelju.
U zemlji što ka nebu leti svila bih vam gnezdo.
Da mi je srce jako ko’ kamen,
isklesala bih molitvu na njemu.
Molila bih vas za oproštaj.
Da su mi ruke krila… da vam kosti ne gazim.
Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš