Đurđica Dragaš: BEZIMENA

Bura će ti lička uspavanka biti, more će ti rane vidati

Kamen mi na grudima leži.

U tuđem grobu, ja i duša moja.

Rastasmo se i sastasmo,

kao noć i novi dan,

kao oblak i sunce,

kao večiti krug života.

Ne bole me rane moje,

izlomljeni prsti kojima sam kamen grebala, živa zakopana.

Ti me boliš, radosti moja.

Boli me što te rodih da samo zlo upoznaš.

Oprosti što te na grudi ne privih,

što te se ne nagledah.

Praštaj što ti majka ime ne dade,

što će te večno radošću zvati.

Spavaj sada, neljubljeno moje.

U grobu hladnom gnezdo sam ti svila.

Bura će ti lička uspavanka biti,

more će ti rane vidati.

Spavaj….bezimeno čedo moje….

Ako nam jednog dana kosti pronađu,

ako nas oplaču oči roda našeg

i mir u grobu svome nađemo,

nek’ nam na uzglavlju samo krst bez imena stoji.

Nek’ i ja bezimena u večnost uđem…

kao ti, radosti moja.

———————————————

Đ.D.

Pesmi dadoh ime BEZIMENA, al’ ona koja mi je „šapnu“ zvala se LjUBICA LUČIĆ. Bila je učiteljica u Divoselu i trebalo je da bude i majka. Ustaše su je ranjenu, živu zakopale u tuđi grob u mestu Tribanj Šibuljina, na obali Jadranskog mora. S njom je skončalo i dete koje je dan ranije rodila u zatočeništvu u tamošnjoj crkvi.

„Poslije rata nađeno je njeno tijelo pored tijela njenog mrtvog djeteta u položaju sa ispruženim rukama i glavom prema otvoru groba, kao da je tražila pomoć i spas, prije nego što je izdahnula.“

Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš