Đurđica Dragaš: Beograd suzama ne veruje

Mrak je prekrio okićene beogradske bulevare. Mrak, težak, tužan, memljiv…

Kraj decembra! Beograd trepti, guši se u beskrajnim kolonama automobila i nervozi skrivenoj ispod prazničnih osmeha. Kafane su prepune, jede se, pije, peva… kao da sutra ne postoji!

Beograd… pun života, a opet tako surov i hladan.

U tom sjajnom, blještavom, prazničnom Beogradu jedna žena je uzalud, verovatno i poslednji put, tražila pravdu, saosećanje, suzu i bratski zagrljaj. Onaj zagrljaj  kojem se predajete, u čiju snagu bezrezervno verujete. Onu suzu koja boli, ali leči i pročišćava. Ono saosećanje koje hrabri. Onu pravdu koja daje snagu.

Nije ih dobila! Beograd suzama ne veruje!!!

Nije ni srpski parlament „poverovao“ Smilji Tišmi! Nisu mlade kolege „poverovale“ starici koja ih je molila da u dnevni red uvrste predlog Rezolucije o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (1941 – 1945).

Nisu im srca popustila pred rečima žene čiji je život bio čudo. A čudo, pravo Božje čudo bio je svaki Srbin koji je preživeo Jasenovac, Jadovno, Pag, NDH. Smilja je, kao devojčica od svega 7-8 godina, uspela da preživi. Bez roditelja, bez kuće, sa sestrama i bratom, po sirotištima je gradila i izgradila svoj život iz pepela.

Nadala se da će, kao najstariji poslanik, svoj životni ciklus završiti još jednim čudom. Verovala je da će srpski parlament, u sred novogodišnje euforičnog Beograda, usvojiti Rezoluciju kojom bi potvrdio da se nad njegovim narodom desio genocid.

Verovala, al’ uzalud!

Nije Smiljin predlog, pročitan drhtavim, ali odlučnim staračkim glasom, prešao ni prvu prepreku. Nije ni uvršten u dnevni red.

Slika iz Skupštine, rezultat glasanja, surovi kadar iz TV prenosa rekao je sve: „Ukupno je glasalo 143, ZA je glasalo 30, , NIJE GLASALO 113, protiv i uzdržanih nije bilo. Skupština Srbije nije prihvatila predlog Smilje Tišme“.

Mrak je prekrio okićene beogradske bulevare. Mrak, težak, tužan, memljiv…

Gledala sam ta lica u Skupštini. Pitala sam se koliko tih mladih, ambicioznih, nasmejanih i našminkanih ljudi nosi gene jasenovačkih i jadovničkih mučenika.

Koliko njih je imalo babu ili prababu koja nikada nije skinula crninu, čije oči su govorile ono isto što im je, na kraju 2021., na kraju svog života,  govorila Smilja?!

Koliko ih je odraslo slušajući dedine priče o zavičaju, o rođacima, o porodicama kojih više nema?!
Sigurno ih je bilo mnogo, al’ pognuli su glavu! Zaslepljeni, nedodirljivi, zagledani u sutra, zatvorili su oči pred Smiljinim suzama! Pred suzama svih nas koji pamtimo, koji u svojoj krvi nosimo tugu kamenitih velebitskih jama i zelenog pokrova jasenovačkog.

I baš na toj sednici, u koju nisu želeli da uvrste Smiljin predlog, raspravljali su, gle ironije, o merama za podsticanje rađanja!

Slušala sam ih i razmišljala koliko bi nas samo bilo da se nije desilo ono o čemu nisu želeli da raspravljaju, ono što nisu želeli da priznaju, osude, oplaču.

E moj Beograde, moja Srbijo, koliko bi nas samo bilo!!!

I znam da život ide dalje! Pa Smilja je sama pravi dokaz te istine! Dokaz smo i mi što preostasmo, što ne napunismo ponovo jame!  Al’ nema sutra bez juče! Nema budućnosti bez spoznaje, prihvatanja i učenja prošlosti!

Možda to jednog dana shvate i Smiljine kolege! Možda ih zaboli njena staračka i detinja suza!

Od istog autora:

KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ