Đurđic u Kosovcu

Piše: Nemanja Dević

Danas sam našao vremena da malo prošetam selom. Đurđic je slava 14 familija poteklih od braće Kneževića-Karića u Kosovcu koji je i ime dobio da podseća potomke odakle su im se preci doselili u vreme tzv. Druge seobe Srba.

Srećan sam što sam odavno mogao da izradim porodično stablo moje familije po majci i tako rekonstruišem sudbinu mojih predaka od prve polovine 18. veka naovamo.

Bilo bi zanimljivo da danas čitamo pravu pravcatu bajku o njihovim životima – no kao glavni zaključak se nameće to da smo mi zaista potomci vitezova u opancima. I da smo svi doslovno izdanci tog novorođenog i osobenog plemstva 19. veka – jer su buntovni i slobodoljubivi preci nas sasvim običnih i nevidljivih ljudi ratovali pod Karađorđem i sa Karađorđem i stvarali novovekovnu Srbiju-slobodiju.

Možda bi takvo posmatranje za nas danas moglo da bude i otrežnjujuće i ohrabrujuće kada bi prošlost sagledavali drugačije i zaključili da nosimo prezime, ime, krv, gene, sećanja kao i oni ljudi koji su u svom dobu učinili nešto tako veliko. Kada bi se jednog dana probudili sa tim saznanjem i tom svešću, šta bi se u našoj svakodnevici promenilo? I kakav bi bio podvig našeg doba?

U selu više ništa nije isto – i to ne kao 1804. ili 1939, već i u odnosu na vreme od pre 20 godina.

Sećam se svog detinjstva u selu: više nema mnogih dragih ljudi, drastično je smanjen broj mladih i broj dece – i suprotno tome narastao broj neženja i usamljenih staraca. Stočni fond je uništen do te mere da se više u retko kom domaćinstvu može pronaći domaći sir. A bar u siru i mleku, uz jaja, voće i povrće mi nikada kao deca nismo oskudevali. I to je bio garant generacijama pre nas da na selu bar neće biti gladnih.

Moral je urušen, a svaka veza sa „vremenom prošlim“ prekinuta. Zapažam koliko su nam i slave drugačije. Koliko je trpeza materijalno bogata – i koliko duhovno siromašna.

Sećam se svog detinjstva u selu: više nema mnogih dragih ljudi, drastično je smanjen broj mladih i broj dece – i suprotno tome narastao broj neženja i usamljenih staraca.

Danas po sokacima nije bilo muzike, niotkuda nisam osetio onaj poznati miris pečenice (iz jedne avlije izbio je dim – i taman kad sam se ponadao shvatio sam da domaćini tek pale lišće), nigde nije bilo larme ni dečijeg smeha…
Sve je, kao da slutimo neku veliku nevolju, utihnulo.

Nikada više gostiju nismo imali i nikada ih manje birali, pa se tako često desi da familiju nadbroje drugovi domaćinovih naslednika, koji jedne godine dođu, a već sledeće ne.

Stolovi su nam puni raznih đakonija (umesto tradicionalnog predjela to su sve češće razne salate sa kojima eksperimentišemo, dok pečenje zamenjuje roštilj – po porudžbini), ali pred ikonom i svećom praznoslovimo, psujemo i pijančimo. Slavski kolač se neretko poručuje u mesnoj pekari…

A sve otud jer nam i na polju, i u kući i za trpezom – nedostaje Bog, dakle Istina i Ljubav, Nada i Uteha.

Zato sam danas bio neizmerno srećan jer je na slavi u mojoj familiji (čiju lozu nastavlja moj ujak) gotovo sve bilo suprotno od sumorne slike koju sam opisao. Nadasve zato što se čuo i smeh i plač naše male Danice.

Baš danas, nimalo slučajno, dobili smo i vest da je moj brat postao direktor Centra za integraciju mladih, organizacije u kojoj je karijeru započeo kao volonter i strpljivo i vredno godinama radeći – došao i do vrha piramide u njegovom poslu. Tako je učinio ponosnim i srećnim sve nas, a najviše njegove roditelje, koji mu, i kada možda nisu do kraja delili njegovu viziju, nikada nisu uskratili ljubav i poverenje.

Mislim da bi naš deda, koji godinu već nije sa nama, imao razloga da bude ponosan i srećan. I verujem da jeste.

I tako… poštujem tuđe vrednosti. I drugačije modele življenja. Trudim se i da ih razumem.

Moj model je: porodica. I tradicija. Tu se ponajviše osećam kao svoj na svome. U tom malom skloništu se najiskrenije smejem i najradije zapevam.

Naposletku: neka je slavarima srećna slava. A svim prijateljima sa suncem u osmehu i pogledu, koje noćas pominjem u molitvi, da pomogne Sveti Đorđe.

———————————

Moj Milane, kad u vojsku pođeš

Kao nastavak prethodne priče o selu, evo snimka iz okoline Jagodine iz 1976.

Deda briše suzne oči maramicom. Majka sinu za rever zadenu crveni cvet. Vesela povorka, sačinjena od rodbine i prijatelja, polazi kaljavim seoskim putem. Prate ih harmonikaši, basadžija, muzika i pesma. Sobom nose rakiju i vino. Lica su im izrazito vesela. Nazdravljaju.

Na kapijama je mnoštvo radoznalih seljaka. Svi su slično obučeni – sve starije žene nose marame na glavi, a mladići “zvonarice“ – popularne u to doba.
Hvataju se u kolo i igraju dugo, dugo… i potom nastavljaju svojim putem.

Momak i devojka jedva da se dodiruju pred starijima – drže se pod ruku. Skupa stižu na železničku stanicu. Još jedno kolo, a zatim iščekivanje voza.
Ljube se – po tri puta. Žene plaču. Momak se naposletku ljubi i sa muškarcima iz njegove familije, i oni će da mu “tutnu“ u ruke koju paru, da mu se nađe.

Voz stiže – i mladić se u njega ukrcava.

Maše im – i odlazi. U vojsku. Bio je to najveličanstveniji događaj u njegovom dotadašnjem životu – ispraćaj.

Od danas nepostojeće vojske i ispraćaja, do kola, običaja i onako veselih, rumenih seljačkih lica – danas kao da nas odvaja milenijum.
Činjenica je da moramo da se krećemo i da bi zamrzavanje stanja ili želja da se vratimo u prošlost bili nemogući.

Ali, ostaje kao pitanje: da li je ovaj svet baš morao da umre?

Od istog autora:

Novo svetlo na ratne godine

Suviše tiho odlaze najbolji među nama – Jadovno 1941.

Živi život – Jadovno 1941.

Prebirući po uspomenama – Jadovno 1941.

Strašna godišnjica za Smederevo: Kad je poginulo pola grada …

Priča o dva dečaka

Mesto srpskog vaskrsa