Ђурђиц у Косовцу

Пише: Немања Девић

Данас сам нашао времена да мало прошетам селом. Ђурђиц је слава 14 фамилија потеклих од браће Кнежевића-Карића у Косовцу који је и име добио да подсећа потомке одакле су им се преци доселили у време тзв. Друге сеобе Срба.

Срећан сам што сам одавно могао да израдим породично стабло моје фамилије по мајци и тако реконструишем судбину мојих предака од прве половине 18. века наовамо.

Било би занимљиво да данас читамо праву правцату бајку о њиховим животима – но као главни закључак се намеће то да смо ми заиста потомци витезова у опанцима. И да смо сви дословно изданци тог новорођеног и особеног племства 19. века – јер су бунтовни и слободољубиви преци нас сасвим обичних и невидљивих људи ратовали под Карађорђем и са Карађорђем и стварали нововековну Србију-слободију.

Можда би такво посматрање за нас данас могло да буде и отрежњујуће и охрабрујуће када би прошлост сагледавали другачије и закључили да носимо презиме, име, крв, гене, сећања као и они људи који су у свом добу учинили нешто тако велико. Када би се једног дана пробудили са тим сазнањем и том свешћу, шта би се у нашој свакодневици променило? И какав би био подвиг нашег доба?

У селу више ништа није исто – и то не као 1804. или 1939, већ и у односу на време од пре 20 година.

Сећам се свог детињства у селу: више нема многих драгих људи, драстично је смањен број младих и број деце – и супротно томе нарастао број нежења и усамљених стараца. Сточни фонд је уништен до те мере да се више у ретко ком домаћинству може пронаћи домаћи сир. А бар у сиру и млеку, уз јаја, воће и поврће ми никада као деца нисмо оскудевали. И то је био гарант генерацијама пре нас да на селу бар неће бити гладних.

Морал је урушен, а свака веза са „временом прошлим“ прекинута. Запажам колико су нам и славе другачије. Колико је трпеза материјално богата – и колико духовно сиромашна.

Сећам се свог детињства у селу: више нема многих драгих људи, драстично је смањен број младих и број деце – и супротно томе нарастао број нежења и усамљених стараца.

Данас по сокацима није било музике, ниоткуда нисам осетио онај познати мирис печенице (из једне авлије избио је дим – и таман кад сам се понадао схватио сам да домаћини тек пале лишће), нигде није било ларме ни дечијег смеха…
Све је, као да слутимо неку велику невољу, утихнуло.

Никада више гостију нисмо имали и никада их мање бирали, па се тако често деси да фамилију надброје другови домаћинових наследника, који једне године дођу, а већ следеће не.

Столови су нам пуни разних ђаконија (уместо традиционалног предјела то су све чешће разне салате са којима експериментишемо, док печење замењује роштиљ – по поруџбини), али пред иконом и свећом празнословимо, псујемо и пијанчимо. Славски колач се неретко поручује у месној пекари…

А све отуд јер нам и на пољу, и у кући и за трпезом – недостаје Бог, дакле Истина и Љубав, Нада и Утеха.

Зато сам данас био неизмерно срећан јер је на слави у мојој фамилији (чију лозу наставља мој ујак) готово све било супротно од суморне слике коју сам описао. Надасве зато што се чуо и смех и плач наше мале Данице.

Баш данас, нимало случајно, добили смо и вест да је мој брат постао директор Центра за интеграцију младих, организације у којој је каријеру започео као волонтер и стрпљиво и вредно годинама радећи – дошао и до врха пирамиде у његовом послу. Тако је учинио поносним и срећним све нас, а највише његове родитеље, који му, и када можда нису до краја делили његову визију, никада нису ускратили љубав и поверење.

Мислим да би наш деда, који годину већ није са нама, имао разлога да буде поносан и срећан. И верујем да јесте.

И тако… поштујем туђе вредности. И другачије моделе живљења. Трудим се и да их разумем.

Мој модел је: породица. И традиција. Ту се понајвише осећам као свој на своме. У том малом склоништу се најискреније смејем и најрадије запевам.

Напослетку: нека је славарима срећна слава. А свим пријатељима са сунцем у осмеху и погледу, које ноћас помињем у молитви, да помогне Свети Ђорђе.

———————————

Мој Милане, кад у војску пођеш

Као наставак претходне приче о селу, ево снимка из околине Јагодине из 1976.

Деда брише сузне очи марамицом. Мајка сину за ревер задену црвени цвет. Весела поворка, сачињена од родбине и пријатеља, полази каљавим сеоским путем. Прате их хармоникаши, басаџија, музика и песма. Собом носе ракију и вино. Лица су им изразито весела. Наздрављају.

На капијама је мноштво радозналих сељака. Сви су слично обучени – све старије жене носе мараме на глави, а младићи “звонарице“ – популарне у то доба.
Хватају се у коло и играју дуго, дуго… и потом настављају својим путем.

Момак и девојка једва да се додирују пред старијима – држе се под руку. Скупа стижу на железничку станицу. Још једно коло, а затим ишчекивање воза.
Љубе се – по три пута. Жене плачу. Момак се напослетку љуби и са мушкарцима из његове фамилије, и они ће да му “тутну“ у руке коју пару, да му се нађе.

Воз стиже – и младић се у њега укрцава.

Маше им – и одлази. У војску. Био је то највеличанственији догађај у његовом дотадашњем животу – испраћај.

Од данас непостојеће војске и испраћаја, до кола, обичаја и онако веселих, румених сељачких лица – данас као да нас одваја миленијум.
Чињеница је да морамо да се крећемо и да би замрзавање стања или жеља да се вратимо у прошлост били немогући.

Али, остаје као питање: да ли је овај свет баш морао да умре?

Од истог аутора:

Ново светло на ратне године

Сувише тихо одлазе наjбољи међу нама – Jadovno 1941.

Живи живот – Jadovno 1941.

Пребирући по успоменама – Jadovno 1941.

Страшна годишњица за Смедерево: Кад jе погинуло пола града …

Прича о два дечака

Место српског васкрса