Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Ђорђе Пражић: Од кољача до витеза, од жртве до агресора

Датум објаве: петак, 26 фебруара, 2021
Величина слова: A- A+

Телевизијска премијера филма „Дара из Јасеновца“ је изазвала велико интересовање у јавности, а део српске јавности шокирао се злочинима усташких кољача над недужним и немоћним претежно српским цивилним жртвама.

СЦЕНА ИЗ ФИЛМА “ДАРА ИЗ јАСЕНОВЦА” ; Снимак екрана.

Том делу наше јавности свакако је непознато да би се скоро о сваком српском селу на простору Независне државе Хрватске могао снимити сличан филм.

Навикнути на дугогодишње анатемисање српског народа као агресорског и злочиначког,  сваки наступ већине аналитичара филма почиње са извињавањем хрватској јавности у погледу да филм није српска пропаганда, да нема за циљ ширење мржње и да су усташе биле само мањи дио хрватског народа. Да је  ситуација обрнута, такви ставови од хрватске стручне и остале јавности се не би могли очекивати.

Од 1945. године хрватска комунистичка власт и нова хрватска власт од 1990. године, вешто су минимизирале улогу усташких злочинаца а српске жртве гурнуле у заборав или их довеле у позицију криваца за властиту смрт.     

У прогласу „Народима Хрватске“ од 09.09.1944. године, Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, (мисли се и на четничке и остале окупаторске снаге) усташки названи су „злотвори“, „најкрвавији кољачи“, „паликуће“, „убојице“, „убице наше дјеце“.

У послератним радовима и документима Удбе усташки злочинци се најчешће називају „кољачима“ и „бандитима“ а њихов злочин „усташки терор“.

Након говора Јосипа Броза Тита у Глини 27.07.1952. године, када је за злочине над Србима, Јеврејима и Ромима, почињене у НДХ, аболирао ову злочиначку творевину и приписао га њемачком окупатору, ретко се у литератури појављује термин „усташки кољачи“. Од тог времена  појављују се еуфемизми „окупатори и њихови помагачи“, „фашисти и њихове слуге“ итд.  У стручним радовима, а заред научне терминолошке коректности, усташки кољачи су у међувремену постали „припадници хрватских оружаних снага“ . У новонасталој Републици Хрватској у многим стручним радовима и натписима на подигнутим споменицима, усташки кољачи су постали „витезови“. У комунистичкој и хрватској литератури се НДХ карактерисала као „такозвана“ а усташе као „шачица Павелићевих следбеника“ или „маргинализовани део екстремиста у хрватском народу“.

У истом прогласу „Народима Хрватске“, српске цивилне жртве се помињу у синтагмама „масовни гробови наших жртава“, „гробови невиних жртава“ „жртве у јамама и безданима“, „поклана дјеца“ итд.

Од завршетка Другог светског рата до данас развијала се постепена ревизија историје на простору Хрватске. Након перфидних историјских фалсифиоката, једностраних тумачења догађаја,  обмана, крађа докумената, завера, пропаганде, хрватске офанзивности и српске пасивности, дошло се до невјероватне замене теза, где српских жртава готово и нема, а ако их негдје и има или су то жртве где су Срби убили Србе, да би оптужили Хрвате или су оправдане жртве настале у одбраани од „великосрпске агресије“ на Хрватску.

Заблуде око жртава и злочинаца најбоље се могу уочити на натписима на споменицима у српским селима у Лици. На споменицима изграђеним одмах после рата као  извршиоци су наведени  „усташки“ злочинци . На касније изграђеним споменицима злочинци су „окупатори или фашисти и њихове слуге“ а најжалоснији  натписи су на споменицима и у неким зборницима из НОБ, где су  цивилне  жртве (деца, жене и старији) „свој живот уградили у темеље братства и јединства“ или „свој живот уградили у темеље социјалистичке Југославије“. Обавезан симбол на тим споменицима био је идеолошке природе – велика звезда петокрака као симбол припадности партизанском и комунистичком покрету, иако ни једна од тих жртава за свог живота никада није чула за комуисте и партизане. Пошто на споменицима нема ознака националне и вeрске  припадности жртава, постоји реална опасност да те жртве, на оно мало непорушених споменика, једног дана постану „хрватске жртве“.     

Извор: ПОЛИТИКА

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top