Ђакон Павле Љешковић: У свјетлости будућег вијека – Сусрет са великомученичким Јасеновцем

Ми смо данас обишли музеј Јасеновац, гдје су нас неки вјерујемо добронамјерни људи покушали увјерити у свој концепт, према којем је жртва појединац, што би вјероватно требало да значи да жртва није члан ни припадник ни једне скупине, ни једног племена, ни једног народа.

Часни оци, драги ђаци и остала браћо и сестре, који сте оставили своје свакодневне обавезе да бисте се придружили нама на овом путовању – које за нас у великој мјери има карактер поклоничког путовања, а објаснићу касније и због чега.

Дакле, Богословија је једна специфична школа, између осталог и по томе што у њој часове имамо и суботом. Данас је требало да, као и сваки други радни дан, имамо часове са редовном наставом, редовним богослужењима и свим оним што карактерише живот једне богословије.

Е па, можда ми данас овдје нисмо имали учионице, нисмо имали клупе, нисмо имали табле, али смо итекако имали један час, који ће вјероватно сви овде присутни памтити до краја живота. Ја не бих имао шта да додам ономе што смо данас видјели, јер све само по себи говори. Но, ипак има нешто што бих требало да кажем као разредни старешина и професор четвртог разреда ове генерације Богословије Светог Петра Цетињског.

Наиме, данас ћу умјесто учења пасхалних стихира или статија, или испитивања великопосног типика, покушати да вам испричам причу о једном догађају, о једном тренутку који нам је временски прилично ближи од ових јасеновачких дешавања о којима смо данас слушали. Чињеница је да смо много тога видјели, много тога смо чули о Јасеновцу, а много тога смо и замислили, али ја ћу покушати да вам испричам причу о једној необичној колони.

Наиме године 1995, мјесеца августа, један је младић у Никшићу недалеко од свога стана шутирао на кош, усамљен на импровизованом кошаркашком терену, истовремено размишљајући о томе да донесе једну од највећих, вјероватно и највећу одлуку у свом животу, а то је да упише богословију.

Истовремено у Београду на Маракани играо се фудбалски дерби Црвена Звезда – Партизан. У исто вријеме црногорско приморје било је препуно раздраганих младића и дјевојка који су уживали плодове мора и августовског сунца. Сад ће неко рећи: „Па то је један сасвим обичан дан!“

Признајем, звучи тако, али временски и просторно не превише далеко од ових градова и мјеста о којим сам говорио – из правца Книна према Београду – кретала се једна колона, сачињена од 250.000 људи. Сад вас позивам да застанемо, да зауставимо ток својих мисли, ако треба и да зажмуримо и да замислимо на неколико тренутака да баш тамо, на неком оближњем путу поред нас пролази колона од 250.000 људи. Признајте, заиста несвакидашњи догађај, заиста необична колона. Но, вратимо се у наше вријеме. Ми смо данас обишли музеј Јасеновац, гдје су нас неки вјерујемо добронамјерни људи покушали увјерити у свој концепт, према којем је жртва појединац, што би вјероватно требало да значи да жртва није члан ни припадник ни једне скупине, ни једног племена, ни једног народа. Да ли то значи и да је и злочинац појединац, да ни он није припадник ни једног племена, ни једног народа?! Е па знате шта, то да је злочинац појединац некако можда можемо и да прихватимо, у крајњој линији нам је свеједно!

Међутим, то да су ови људи чијим смо се сјенима данас дошли поклонити некакви појединци, некакве појединачне креатуре, ми у то не вјерујемо. За нас су то мученици Цркве, свједоци Христови, свједоци хришћанске православне вјере. И не само то, него и они људи из 1995. године, из те необичне и чудне колоне – из те језиве колоне десетогодишњих дјечака који су возили тракторе јер није имао ко снажнији да их вози; старица избезумљених погледа, које су чупале своје плетенице и стараца који нису могли да вјерују да им се за њиховога вјека све ово дешава по други пут – за нас су ништа друго него исповједници Цркве, исповједници Христови, исповједници хришћанске православне вјере. Можда та колона није имала свога Мојсеја и Арона, можда та колона није лутала четрдесет година као она старозавјетна по пустињи, можда није имала ни свога Исуса Навина да заустави сунце августовско или да га макар прекрије неким облаком, будући да их је немилосрдно пекло, али та колона за нас је итекако исповједничка.

Ти су људи, будући прогнани из ових мјеста, насељавали многе градове, многа села, па је могуће да и у мјестима из којих ви долазите поред вас живе људи који ни сами нису свјесни тога да су исповједници. Који ни сами нису свјесни тога да, ако историја и не валоризује на ваљан начин њихово исповједништво, онда Црква то свакако чини. Ето због чега је ово путовање поклоничко.

И још нешто: видите како историја, тај процес, та наука – коју је по мени неко претенциозно назвао учитељицом живота – може да буде недоречена, па у крајњој линији и неправедна. Уколико је лишимо тог есхатолошког основа, уколико је не гледамо и посматрамо из те есхатолошке перспективе, онда је никада нећемо схватити на ваљан начин.

Но да завршим, нисмо ми драга браћо дошли данас да судимо и пресуђујемо било коме – ни једном појединцу, ни једном племену, ни једном народу. Ако ни због чега другог, а оно због тога што смо свјесни чињенице да је Христос тај који ће доћи да суди живима и мртвима и да Његовом царству неће бити краја. Али смо зато, драга браћо, дошли да баш овде и на овом мјесту поновимо онај новозавјетни, а добрим дјелом и литургијски усклик, који гласи: „Маран ата!“ – „Господе, дођи! Господ, долази! Господ је дошао!“ Да, дођи Господе Исусе!

Бесједа изговорена на парастосу у Јасеновцу, у суботу 24. марта 2012.
Првобитно објављено у магазину Геополитика, бр. 52, 2012; и у књизи, Павле Љешковић „Кроз огледало у загонетки“, Никшић 2022. и у књизи Александар Вујовић „Цетињска богословија 2002–2013“; Цетиње 2013; стр. 74-79.

Извор: ИН4С