Živelo se skromno, ali mirno. Bez straha da nećete imati za lekove, da vam dete, odlikaš, neće moći da upiše fakultet koji želi, da nećete moći na more, makar desetak dana. Taj svet je zauvek nestao. Sanjali smo demokratiju i višepartijski sistem. Hteli smo drugo i drugačije i to drugačije živimo evo već decenijama mereno.

Da otklonim mogućnost prigovora ideološke prirode, kakav može da nikne iz gornjih redova; nisam za jednopartijski sistem (dvopartijski je vredan razgovora) ne mislim da je socijalizam kakav smo imali u bivšoj državi bogomdana forma, o komunizmu ne možemo da sudimo jer toga na ovim prostorima nije bilo ni u izvornom niti u sovjetskom obliku, ali sam zato najdalje od mogućnosti da se složim s tvrdnjom da je kapitalizam, liberalni kapitalizam, ovo što živimo od „oktobarskog prevrata“, društveno-ekonomsko-političko uređenje dostojno čoveka.

Mi smo u modelu koji okrutno, bezdušno, koristi čoveka da bi se došlo do novca. Novac je iznad pameti, talenta, tradicije, prirode, porodice… iznad života. Zamutićemo svaki izvor samo ako nam to mućenje donosi profit. Ne brine nas ni to što će nam deca jednoga dana (a nije daleko) ostati bez vode za piće. Naši razgovori s prijateljima, rodbinom odavno nisu prožeti onim slatkastim besmislom, naizgled nepotrebnim trošenjem vremena, a u stvari hranjenjem duše.

Ove godine, gle ironije, istoga dana obeležavamo, slavimo dva simbola koja su, u vremenima s početka teksta, bila udaljena svetlosnim godinama. Jedan je došao na krilima ideje koja je isključivala boga, a drugi nastao i opstajao na veri da bog postoji i da je poslao svoga sina koji će smrću, a naročito vaskrsom, dokazati to postojanje.

Sve se ovo pomešalo, stopilo u užarenoj lavi nemirnih godina koja je spalila i još pali ostatke jednog načina života, ništeći svaku veru da može bolje, makar onako kako je nekada bilo. U nedostatku nade, u strahu da im deca i unuci ne budu gladni, oni koji su nekada verovali da vera i Bog ništa ne znače, sada pale sveće i kandila moleći se nekome i nečemu što ne mogu da objasne, ali od toga traže spas. Ponekad, u ove i slične dane, vraćaju se u prošlost kopaju po sećanjima i minulom vremenu, tražeći razloge za utehu.

Niko od njih, verujem, nije svestan, ili neće priznati da je baš onih bezbožnih, radničkih, socijalističkih godina bio blizu miru i spokoju za kojim ponovo traga, ali sada putevima na kojima miriše tamjan. Sve je to život, reći će pesnik.