Живело се скромно, али мирно. Без страха да нећете имати за лекове, да вам дете, одликаш, неће моћи да упише факултет који жели, да нећете моћи на море, макар десетак дана. Тај свет је заувек нестао. Сањали смо демократију и вишепартијски систем. Хтели смо друго и другачије и то другачије живимо ево већ деценијама мерено.

Да отклоним могућност приговора идеолошке природе, какав може да никне из горњих редова; нисам за једнопартијски систем (двопартијски је вредан разговора) не мислим да је социјализам какав смо имали у бившој држави богомдана форма, о комунизму не можемо да судимо јер тога на овим просторима није било ни у изворном нити у совјетском облику, али сам зато најдаље од могућности да се сложим с тврдњом да је капитализам, либерални капитализам, ово што живимо од “октобарског преврата”, друштвено-економско-политичко уређење достојно човека.

Ми смо у моделу који окрутно, бездушно, користи човека да би се дошло до новца. Новац је изнад памети, талента, традиције, природе, породице… изнад живота. Замутићемо сваки извор само ако нам то мућење доноси профит. Не брине нас ни то што ће нам деца једнога дана (а није далеко) остати без воде за пиће. Наши разговори с пријатељима, родбином одавно нису прожети оним слаткастим бесмислом, наизглед непотребним трошењем времена, а у ствари храњењем душе.

Ове године, гле ироније, истога дана обележавамо, славимо два симбола која су, у временима с почетка текста, била удаљена светлосним годинама. Један је дошао на крилима идеје која је искључивала бога, а други настао и опстајао на вери да бог постоји и да је послао свога сина који ће смрћу, а нарочито васкрсом, доказати то постојање.

Све се ово помешало, стопило у ужареној лави немирних година која је спалила и још пали остатке једног начина живота, ништећи сваку веру да може боље, макар онако како је некада било. У недостатку наде, у страху да им деца и унуци не буду гладни, они који су некада веровали да вера и Бог ништа не значе, сада пале свеће и кандила молећи се некоме и нечему што не могу да објасне, али од тога траже спас. Понекад, у ове и сличне дане, враћају се у прошлост копају по сећањима и минулом времену, тражећи разлоге за утеху.

Нико од њих, верујем, није свестан, или неће признати да је баш оних безбожних, радничких, социјалистичких година био близу миру и спокоју за којим поново трага, али сада путевима на којима мирише тамјан. Све је то живот, рећи ће песник.