Dević: Lice Srbije, tako različito od Srbije sto godina kasnije

Narodni muzej Valjeva čuva jednu od najboljih slika Srbije i Srba 1914-1918. Na njoj: brat drži u naručju svog rođenog brata, mrtvog brata, poginulog septembra 1916. na Kajmakčalanu. Ne znamo im imena, a kao da ih znamo, jer u njima prepoznajemo i naše čukundedove na koje čuvamo uspomene. Onaj što je mrtav, kao da je još uvek u jurišu, samo zaspao ili doslovno ostao na večitoj straži. A ovaj što je živ… na njegovom licu nema tuge i nema plača.

Na njemu vidite jedan grč, koji opisuje ratnika s kojim se nije bilo dobro sresti u okršaju. Kako su se sreli – tako su i prošli, i Bugari i Švabe i svi oni čiji su se zubi lomili o Srbiju u 20. veku…

I oči pravednika, koje kao da su sa freske srednjovekovne.

A ako pogledate likove oko njih, vidite ista takva, izmučena i preplanula lica surovih, a čojstvenih ratnika 17. puka Drinske divizije. A u njima, i lice Srbije, tako različito od Srbije sto godina kasnije.

Možda i nije toliko teško odgonetnuti tajnu kada će Srbija početi da liči na onu, staru Srbiju koju prizivamo i koju sanjamo. Možda… onda kada i mi počnemo da ličimo na ove Srbe?

Autor: Nemanja Dević

Od istog autora: Kolumnisti – Nemanja Dević