Делови Степинчевих писама о усташама, Павелићу, Србима и расним законима о којима je говорио Патријарх Порфирије

Доносимо дијелове писама које је Алојзије Степинац слао папи Пију XII.

Прије него што кажем нешто о реакцијама на посљедњи интервју који је ХРТ-у дао патријарх СПЦ Порфирије хтио бих још једном јавно изразити своје мишљење о особи која је у главном граду Хрватске провела протеклих седам година у својству митрополита загребачко – љубљанског. Притом нажалост немам илузија да ће моје ријечи допријети до оних заслијепљених национализмом и искључивошћу, оних који се, да ствар буде “боља”, називају хршћанима, а који hршћанство нити познају нити разумију. Дакле, ако је Порфирије Перић проблем хрватско-српских односа онда Хрвати и Срби немају проблема, а ако о патријарху Порфирију звиси какви ће бити односи између Kатоличке цркве и Српске православне цркве онда су ти односи на добром путу да постану бољи него што су икада у историји били.

На споменути интервју реагирало је неколико хрватских политичара, генерала, академика, колумниста и свећеника који сада траже исприке и оставке одговорних на ХТВ-у, а цијели “случај” чак доводе у везу с (нарушеном) националном сигурношћу. Не пада ми на памет овом приликом полемизирати с њима и њиховима ставовима јер је јасно да највећи проблем у овој причи (њима) нису изговорене ријечи него чињеница да их је изговорио један Србин и уз то православни свешеник.

Међутим, ипак бих се осврнуо на један коментар, и то онај свећеника Јурја Батеље, пошто се ради о човјеку који годинама проучава живот загребачког надбискупа и који носи титулу “постулатора каузе за канонизацију бл. Алојзија Степинца”. Монсињору Батељи, који у свом дугогодишњем истраживачком раду никако да налети на нека контроверзна и проблематична мјеста у Степинчеву животу и раду, него искључиво проналази мисли, ријечи и дела која иду у прилог његовој светости, засметало је што је у надбискуповим писмима папи из периода Другог свјетског рата та проблематична мјеста уочио баш патријарх СПЦ-а.

Порфиријев став о Степинцу

За оне који нису гледали интервју Порфирије је на питање о канонизацији Степинца одговорио уствари врло одмјерено, похваливши ангажман папе Фрање, а рад заједничке комисије представника Kатоличке цркве и СПЦ-а означио плодотворним и корисним. Онда је услиједила реченица која је изазвала највише реакција:

“У рукама имам писма која је Степинац упућивао Пију XИИ. и из којих заиста могу да се нађу места која јесу дубоко проблематична”, али онда и додао нешто важно: “Што не значи да он није живео у тешком времену и да се може сагледавати у црно-белој техници”. Из цијелог интервјуа је јасно да Порфирије нити у једном тренутку није довео у питање потребу за даљњим дијалогом на ту тему, нити одлуку Kатоличке цркве да Степинца ипак одлучи прогласити светим, а камоли да је имао потребу користити тешке и грубе ријечи и тврдње, као нпр. да загребачког надбискупа оквалифицира злочинцем.

Споменути познаватељ лика и дела Алојзија Степинца, монсињор Батеља, реагирао је поруком да би било добро да је патријарх навео мјеста која он оцјењује дубоко проблематичнима у Степинчевим писмима. А онда, прије него је допустио да му се одговори, понудио свој одговор:

“О садржају свих писама надбискупа Степинца папи Пију XII. стручњаци су рекли свој суд – теолошки и повијесни. Ни у једном писму нема ништа против кршћанске вјере и ћудоређа. Нема у њима проблематичних мјеста; не дају повод за пријепоре – још мање за сумњу у чисту савјест и светачки значај Алојзија Степинца”. О Степинчевим погледима на НДХ и положај вјерника у њој Батеља каже: “Надбискуп Степинац је са својим народом био за успоставу самосталне државе. Није јој одређивао ни политички оквир ни економски смјер, али је тражио да се у њој поштују божанска и људска права, да и католици и православни имају близину властите Цркве, свој народ, своје вјернике. А то је на понос сваком католику, сваком добронамјерном човјеку.”

Што, заправо, стоји у Степинчевим писмима папи Пију XИИ.
Будући да сам и ја имао прилику прочитати споменута писма користим прилику, не знајући на што је патријарх конкретно мислио, навести мјеста која се мени као повјесничару, али прије свега као човјеку, у најмању руку чине проблематичнима.

Па кренимо редом.

По мени је проблематично када Степинац, као кршћанин и као добронамјеран човјек, папи у писму датираном 16. свибња 1941. пише о увођењу расних закона у НДХ, или како их он назива “законима против Жидова” (“Легги цонтро гли Ебреи”), као средству да се удобровољи нацисте, па закључује да је “много мање зло то што су Хрвати донијели овај закон него да су Нијемци преузели сву власт у своје руке”. Ако се већим злом сматра оно које иде на штету хрватских католика, а мањим оно које иде на штету хрватских Жидова, онда се надбискупова калкулација показала точном.

Спомиње у истом писму Степинац и вјерска преобраћења, али он у њима препознаје нешто другачије мотиве од оних стварних: “Пошто је власт католичка, осјећа се велики пораст обраћења Жидова и православних шизматика (тим термином Степинац назива православне Србе) у католичанство. Морамо бити врло пажљиви приликом њихова примања, пошто су у питању материјални интереси“. Своје обраћање папи Степинац завршава ријечима: “На крају, потпуно искрен, могу примијетити да у круговима власти постоји најбоља жеља да се Хрватска претвори у католичку земљу. Ратни министар (Славко Kватерник) ми је апсолутно гарантирао: или ће Хрватска бити католичка земља, или нека нестане”, те закључује: “Жеља оних који тренутно владају Хрватском да проведу у dело учење Kатоличке цркве ставља нам обавезу да им помогнемо и да их подржимо са свом лојалношћу и снагом којом располажемо“.

Прије него што пријеђем на сљедеће писмо само једно појашњење за све оне који ово читају, а нису повјесничари, или нису упознати с развојем догађаја након проглашења НДХ 10. травња 1941. године. У тренутку када Степинац пише ово писмо већ неколико тједана постоји логор Даница покрај Kопривнице у који усташе одводе стотине (а ускоро и тисуће) невиних Срба и Жидова. Два тједна прије Степинчева писма, 28. травња, усташе су поубијале двјестотињак сељака српске националности из села Гудовца крај Бјеловара, а само три дана прије Степинчева писма (12./13. свибња) близу 400 Срба из Глине и околице. Наравно то нису и једине невине, цивилне жртве усташког режима у споменутом периоду. И наравно, о свим наведеним, и овђе ненаведеним случајевима, надбискуп Степинац је био одмах обавијештен.

О ‘души поглавника Павелића’

У писму упућеном папи мјесец дана касније, 14. липња 1941., Степинац се залаже да Света Столица призна НДХ те пише о разочарању државног водства јер се то још није догодило. Спомињући изјаве представника власти који подсјећају на милијуне хрватских живота палих у обрани католичанства надбискуп помало лирски настоји омекшати папу: “Ово су Најблаженији Оче осјећања која испуњавају душу поглавника Павелића и других чланова његове владе.” Загребачки надбискуп користи прилику да још једном нагласи о каквој се борби у новоствореној хрватској држави уствари ради: “Не сумњам Свети Оче да се овђе води очајна борба на живот или смрт између шизме која је представљена у српству и католичанства представљеног у Хрватима”.

Занимљиво је и како Степинац доживљава развој догађаја везан уз понашање чланова, до рата најјаче хрватске политичке странке, ХСС-а: “Чињеница је да др. Мачек има још присташа у Хрватској. Неки од присташа су побјегли из земље, неки су чланови југославенске владе у емиграцији. Али здрав дио Мачекове странке придружио се одмах у поглавникове редове“. Поступак овог “здравог дијела” ХСС-а за Степинца је гаранција успјеха нове државе, јер: “иако је очито да међу поглавниковим присташама није све онако како би се жељело, мора се узети у обзир и вредновати чињеница да је Павелић истински католички практични вјерник, и да жели створити, успркос огромним проблемима, једну католичку државу у Хрватској.”

Kао и у претходном, и у овом писму Степинац пише папи о намјери Нијемаца да одређени број Словенаца протјерају из Словеније и населе у Македонију. С тим у вези занимљиво је чути како загребачки надбискуп и поглавник НДХ гледају на тај проблем: “Већ ме је раније поглавник питао што ја мислим, ако он одлучи замолити њемачке власти да промијени судбину Словенаца те да их као католике пребаци у Хрватску, међу католике, а да из Хрватске пребаци исто толико Срба шизматика у Македонију. Ја сам одговорио поглавнику да би једно такво рјешење за несретне Словенце било боље…”. Занимљив поглед на људска и вјерничка права Срба, за која се, како каже монсињор Батеља, увијек залагао загребачки надбискуп.

О Србима и католичанству

Напосљетку, је ли однос Алојзија Степинца према грађанима српске националности и православне вјероисповијести био на понос сваком католику и сваком добронамјерном човјеку, или у том односу ипак има понешто проблематично, препустит ћу да читатељи сами процијене цитирајући завршетак писма папи Пију XИИ. датираном 14. липња 1941. године.

“Велики је интерес Срба шизматика да уђу у Kатоличку цркву. Сигурно то чине под дојмом да власт подржава католичанство. Али не може се порећи нити да их тјера и сва биједа шизматичке цркве… Вјерујем, када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били посве ликвидирани из Хрватске.” С обзиром на то да су по питању пријевода битне нијансе, а да не би било забуне, за све заинтересиране ево оригинала посљедње реченице: “Credo, se il Poglavnik Pavelić restasse 20 anni a capo del Governo, gli scismatici in Croazia sarebbero del tutto liquidati“. . Нека ми бољи познаватељи талијанског језика јаве може ли се глагол “liquidare” ипак и некако другачије превести.

Ето, нисам овом приликом хтио писати о осталим ставовима које је загребачки надбискуп Степинац износио прије и тијеком Другог свјетског рата. Нити сам хтио спомињати све оне бројне католичке свећенике који су приступили усташком покрету, а који се чак и у овим писмима спомињу (нпр. стотињак фрањеваца који су положили усташку присегу). Нити сам хтио спомињати све оне свећенике који су до самога краја рата од поглавника Анте Павелића били одликовани за заслуге у борби за НДХ.

Циљ овог текста био је тек показати да међу људима доиста постоје разлике. Али те разлике нису увјетоване хрватством, српством, католицизмом, православљем или атеизмом. Разликујемо се у првом реду по томе што неки од нас виде проблематичне ствари тамо гђе их други не виде. Или не желе виђети. Не би ли било разумно да напокон о тим разликама почнемо причати, наравно с аргументима, а без пријетњи и увреда.

Извор. Видовдан – Net.hr – Хрвоје Класић