Dejan Bulatović: Stradanje ili Pesme koje trpe bol

Povodom zbirke pesama Jelene Kovačević „Stradanje“, UG Jadovno 1941, Beograd–Banja Luka, 2021.

Šta bi čovek ovde mogao smisliti i napisati? Kako razdvojiti užas ovoga stradanja od užasa ove pesničke istine i njene veličine? Jelena Kovačević je „izručila“ tragediju na hartiju i onda svojom poezijom prošla do dna – jama, duplji, očnjaka, kljova… dželata i žrtava, ali i do Boga, u stvari do svega i do svačega što vrhunac, pesnički i mučenički daju jedan drugom ovde!

Ove pesme su „samo“ istine, ali ove „pesničke“ istine mogu mnogoga učiniti (sa)pesnikom i sapatnikom užasa koji se ovde izliva u neverovatnom rukopisu. Jelena slika, crta, razlistava teme svojim naoštrenim alatom: jezikom, osećajem, jezom koja „gazi“ svuda!? Kad svedoči, zapomaže, moli i preklinje, sve joj ide glatko, svako lice i svako sečivo se „vidi“ kako i izgleda, a pesnikinja samo kroz filter svoga izraza lista svoju strašnu majstoriju. One su pune dešavanja, ova poezija opisuje, ali ne pada, ne ponire, ne gubi nit ni jačinu izraza. Njena snaga i silina može se izraziti stihom: „ostala je tvrda zemlja krvlju rasečena“, a empatija stihovima: „navikao sam na smrt da gledam kao na ćar“ ili: „Mirisom glad bi se udavila, čini mi se“! Užas dodiruju reči koje pesnikinja i ovako izgovara: „Neću stati, ni razdeljena, ni isečena“! A, ništavilo: „da nikada više nigde ne bivam“. Jelena opisno, izražajno piše, bez manipulisanja ili falširanja i ni za trun ne izlazi iz autentičnosti teme. Ipak, ovaj se „tok svesti“ rekao bih, mogao i ubrzati na pojedinim mestima. Dobio bi malo poetskog, i ono opisno bi se malo uglancalo. A moglo je biti i opisa iz pozicije pisca-svedoka, pored glasa naratora-junaka, recimo kao u stihu: „ko će smrt dočekati“.

Odnos sa Bogom je ovde višeslojan: molitven, pomirljiv, smeran, stradanjem se ne posustaje i kao što je danas tako moderno reći, u tom odnosu se sublimira sve što junake ove epopeje čini dostojnim za večnost: i kad „steže dušu do izdisaja“ mučenici trpe, a kad trpe: „malo njih u bolu ćuti, Gospode“ i ako svedoče „satana je u ovu zemlju izlegao decu“, ne malaksaju, a na smrt gledaju skoro kao na sitnicu u svakodnevici: „ja sam se smrti dala pre metka i noža“?!

Samo, ako se to u jednom potezu može sagledati, stradanje ovih mučenika i martira vere nema u sebi ništa osvetničko, inadžijsko, oni ne prkose dželatima, ne, oni „samo“ mere iz hrišćanske perspektive sve, i sve ima smisla samo ako je na putu spasenja. A, na putu spasenja oni su slobodni pitati, zatražiti od Gospoda svoga: „Krst si mi otežao… krila mi ojačaj“!?

I tu mučeničku veroispovest ovde možemo zaokružiti stihovima zastrašujuće predanosti: Onoga koji je SVEMOĆAN nedoklani ljudi mole da zasija! Da svoju SVEMOĆ pokaže svojim sjajem pred njegovim martirima – i ništa više! Sve ove varijacije u pesmama daju povod analizi hrišćanskih vrlina zapečaćenih podvizima srpskih stradalnika koje je Jelena oživela, u stvari otkrila kao svetinju „zaklanog naroda“, ali u sili i čistoti naše vere!

Nema, rekao bih, bolje ilustracije ovde (za opevane, za pesnikinju a i one koji ovo udahnu od čitalaca) od reči onoga ustaše nad unakaženim sveštenikom Đorđem Bogićem: „Prokleta mu srpska mater, njegovo srce još kuca, još uvek je živ.“

Nema ovde učitavanja, ovo se ničim ne prepravlja! Mora ovo – ovako, Jelena je zadnju na mnogo mesta rekla.

Markov dan, Avala, 2021. godine Gospodnje

Izvor: STANjE STVARI

---

Vezane vesti:

Jelena Kovačević: Stradanje | Jadovno 1941.

Jelena Kovačević: Mrak iz sokolskog doma | Jadovno 1941.

Jelena Kovačević: Blaženi su žedni (logor Slano na Pagu …

Aleksandar Mirković: Pasija po Jeleni