Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishПоводом збирке песама Јелене Ковачевић „Страдање“, УГ Јадовно 1941, Београд–Бања Лука, 2021.
Шта би човек овде могао смислити и написати? Како раздвојити ужас овога страдања од ужаса ове песничке истине и њене величине? Јелена Ковачевић је „изручила“ трагедију на хартију и онда својом поезијом прошла до дна – јама, дупљи, очњака, кљова… џелата и жртава, али и до Бога, у ствари до свега и до свачега што врхунац, песнички и мученички дају један другом овде!
Ове песме су „само“ истине, али ове „песничке“ истине могу многога учинити (са)песником и сапатником ужаса који се овде излива у невероватном рукопису. Јелена слика, црта, разлистава теме својим наоштреним алатом: језиком, осећајем, језом која „гази“ свуда!? Кад сведочи, запомаже, моли и преклиње, све јој иде глатко, свако лице и свако сечиво се „види“ како и изгледа, а песникиња само кроз филтер свога израза листа своју страшну мајсторију. Оне су пуне дешавања, ова поезија описује, али не пада, не понире, не губи нит ни јачину израза. Њена снага и силина може се изразити стихом: „остала је тврда земља крвљу расечена“, а емпатија стиховима: „навикао сам на смрт да гледам као на ћар“ или: „Мирисом глад би се удавила, чини ми се“! Ужас додирују речи које песникиња и овако изговара: „Нећу стати, ни раздељена, ни исечена“! А, ништавило: „да никада више нигде не бивам“. Јелена описно, изражајно пише, без манипулисања или фалширања и ни за трун не излази из аутентичности теме. Ипак, овај се „ток свести“ рекао бих, могао и убрзати на појединим местима. Добио би мало поетског, и оно описно би се мало угланцало. А могло је бити и описа из позиције писца-сведока, поред гласа наратора-јунака, рецимо као у стиху: „ко ће смрт дочекати“.
Однос са Богом је овде вишеслојан: молитвен, помирљив, смеран, страдањем се не посустаје и као што је данас тако модерно рећи, у том односу се сублимира све што јунаке ове епопеје чини достојним за вечност: и кад „стеже душу до издисаја“ мученици трпе, а кад трпе: „мало њих у болу ћути, Господе“ и ако сведоче „сатана је у ову земљу излегао децу“, не малаксају, а на смрт гледају скоро као на ситницу у свакодневици: „ја сам се смрти дала пре метка и ножа“?!
Само, ако се то у једном потезу може сагледати, страдање ових мученика и мартира вере нема у себи ништа осветничко, инаџијско, они не пркосе џелатима, не, они „само“ мере из хришћанске перспективе све, и све има смисла само ако је на путу спасења. А, на путу спасења они су слободни питати, затражити од Господа свога: „Крст си ми отежао… крила ми ојачај“!?
И ту мученичку вероисповест овде можемо заокружити стиховима застрашујуће преданости: Онога који је СВЕМОЋАН недоклани људи моле да засија! Да своју СВЕМОЋ покаже својим сјајем пред његовим мартирима – и ништа више! Све ове варијације у песмама дају повод анализи хришћанских врлина запечаћених подвизима српских страдалника које је Јелена оживела, у ствари открила као светињу „закланог народа“, али у сили и чистоти наше вере!
Нема, рекао бих, боље илустрације овде (за опеване, за песникињу а и оне који ово удахну од читалаца) од речи онога усташе над унакаженим свештеником Ђорђем Богићем: „Проклета му српска матер, његово срце још куца, још увек је жив.“
Нема овде учитавања, ово се ничим не преправља! Мора ово – овако, Јелена је задњу на много места рекла.
Марков дан, Авала, 2021. године Господње
Извор: СТАЊЕ СТВАРИ
Везане вести:
Јелена Ковачевић: Страдање | Јадовно 1941.
Јелена Ковачевић: Мрак из соколског дома | Јадовно 1941.
