Definicija rata je najveći izazov za Vučića i Dačića

Što god da pokušaju, kako god da se postave prema međunarodnoj zajednici i susednim državama, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić imaće nerešive probleme i nastavak ponižavanja i stagniranja Srbije sve dok ne sruše jednu veliku laž koja na ovim prostorima živi dvadesetak godina 

 Pre mnogo godina kada sam mlad, naivan, nezreo, pun neobjašnjive, uglavnom
beskorisne energije krenuo sam da pisaćom mašinom rušim postojeći i gradim bolji
svet, zaista sam mislio kako se tekstovima u novinama u korenu mogu menjati
društvene okolnosti, procesi, ljudi. Mladost, neiskustvo, ništa novo. Menjao sam
jedino sebe. Ali relativno brzo odbacio sam potrebe da kopam šančeve kojima bi
voda, po mojim shvatanjima, trebalo da ide. Kasnije mi je bilo dovoljno da mi
neko kaže: nije ti loša ona teza. I taman kad se umiriš u novoj spoznaji,
oslobođen „obaveze“ da kreiraš novo društvo i tuđ život, naiđeš kod poznanika,
prijatelja, javnih ličnosti, kolega, političara… na svoje misli, ideje, čak cele
rečenice iz određenih tekstova, ali sada sa tuđim potpisima i ubeđivanjima kako
je to dobro i korisno. Otelo se, pobeglo i živi sopstveni život, a ti ćutiš i
opet ti drago, postignut je cilj, sasvim svejedno na koji način.

VELIKI POLITIČKI POTEZ
Krajem oktobra 2010. godine objavio sam u „Pečatu“ tekst „Priča o Miloševiću
kao sotoni vuče Srbiju u ambis“. Ništa epohalno, razrada teze da će Srbija i
Srbi još decenijama vući bukagije na nogama sve dok na pleća ne obore laž,
smišljenu u Beogradu, poslatu u komšiluk i ceo svet, pa otuda plasiranu kao
kolosalnu optužbu, bez prava na žalbu, da je Slobodan Milošević razbio
Jugoslaviju, izazvao sve ratove vođene na ovim prostorima devedesetih godina.
Kao i obično, nazvalo me je nekoliko prijatelja da kažu pročitali smo tekst, da
se slažu sa osnovnim postavkama, ali da to ništa promeniti neće, jer u Beogradu
ne stoluju ljudi koji bi imali hrabrosti da „pomiluju“ Miloševića.

A onda, desetak dana pošto je tekst objavljen, dvojica vrlo ozbiljnih i u Beogradu poznatih ljudi pozvala su me na razgovor upravo o spomenutom tekstu. Njima se osnovna teza učinila toliko
značajnom da su verovali kako će neko u tadašnjem Tadićevom režimu, na bilo
kojem nivou, sigurno imati pameti i strpljenja da sedne i sasluša širu
elaboraciju na spomenutu tezu, pa to onda doturi i samom Tadiću. Evo, mi ćemo,
rekli su, ugovoriti susret i verujemo da bi to mogla da bude nekakva
prekretnica, u svakom slučaju veliki politički potez. Jedan od njih,
svojevremeno član Demokratske stranke, bio je spreman da odmah, iz istih stopa,
ode i pokuca „na određena vrata“ i ugovori sastanak. Nema od toga ništa, rekao
sam im. Ove „žute“ to niti interesuje, niti im pada na pamet da o tome
razgovaraju. Aaaa, ne, bili su uporni moji sagovornici, samo se ti pripremi, mi
ćemo taj sastanak sigurno ugovoriti i zvaćemo te. Već sutra. Naravno, to sutra
nikada nije došlo. Nekoliko meseci kasnije slučajno sretnem jednog od te
dvojice i upitam ga šta bi sa onom idejom. Ništa, zaboravi, nisu hteli ni da
čuju o tome, čak su nas ismejali, reče čovek sve vrteći glavom.
Zbog čega ovo spominjem? Zbog nove Vlade Srbije. Što god budu poduzimali Ivica
Dačić i Aleksandar Vučić, osnovni činioci te vlade, neko će im, povremeno ili u
kontinuitetu, u Beogradu ili izvan Srbije, javno ili u intimnim razgovorima, predbacivati
Miloševića i devedesete. Krenu li u trku „preticanja Tadića“, u seriju
izvinjavanja svima i svakome, sa mogućim odlascima u Potočare, klanjanjima pred
„žrtvama srpskog terora“, stalnim pričama o srpskoj agresiji… čak i u takvoj
situaciji (videli smo u Tadićevom slučaju) nikakvog dobra Srbiji neće doneti.
Naprotiv, vreme je pokazalo, bar poslednjih dvanaest godina, da su svaki srpski
ustupak i samoporicanje za sobom povlačili ne razumevanje i istovetno ponašanje
druge strane, već nove ultimatume i nova poniženja i Srbije i Srba.
Koliko poznajem Aleksandra i Ivicu, tako nešto neće se dogoditi, ali nikakvog
dobra – ni njima na političkom, ni Srbiji na opštem, a Srbima na ličnom i
kolektivnom planu – neće doneti ni eventualno izbegavanje teme: Milošević i
devedesete. Moguća strategija; nećemo se baviti prošlošću, prepustimo istoriju
istoričarima, samo će ih (Dačića i Vučića) dodatno pacifikovati, držati u
latentnoj pretnji od mat pozicije u odnosima sa zemljama bivše Jugoslavije i
međunarodnom zajednicom. Iz razumljivih razloga prednost dajem susednim
državama, nekadašnjim sastavnim delovima zemlje Jugoslavije, jer upravo te
države, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Slovenija, pre svih, uz asistiranje
međunarodne zajednice, Srbiju drže u mestu, opasanu tegovima prošlosti,
optužbama da je razbila Jugoslaviju i da bi kao takva trebalo i mora da ćuti,
guta optužbe, uvrede, laži…
Takvo shvatanje i ta pozicija, koju je osam godina oblikovao i učvršćivao i onaj
nesrećnik Tadić, nepremostiva su prepreka za Srbiju, plot koji se ne može
preskočiti. Ali se može (i mora) srušiti. Bez tog rušenja, bez na istini
uspostavljene definicije rata devedesetih, Srbija nema nikakvu šansu. Ko god da
je vodi. Bez obzira na mogući visoki stepen kooperativnosti prema Zapadu. U
takvoj situaciji normalno je da Hrvati u Srbiji imaju 250 svojih firmi, dok
Srbi u Hrvatskoj ne mogu da pazare ni servis akumulatora. Ako im to i pođe za
rukom podigne se kuka i motika – „agresor kupuje po Hrvatskoj“ – i sve ubrzo
propadne i biva zatvoreno. Ostane li Milošević (čitaj, Srbija) krivac za sve
ratno i sve ružno što se događalo u godinama završnog ubijanja Jugoslavije, nema
tog mozga koji će Srbiji vratiti čast, ugled i prosperitet. To jedno sa drugim ne ide.

IGNORISANjE SRBA
Jugoslaviju je srušio separatizam Slovenije i Hrvatske, iste silnice nastale
davno, u danima prvog ujedinjenja, 1918. godine, kada su Slovenci i Hrvati po
svaku cenu hteli da pobegnu od utapanja u Austriju, Italiju ili Ugarsku. Svesni
da im tadašnji vladari Evrope neće dati nacionalne države potražili su, brzo se
videlo, privremeni smeštaj pod srpskom šajkačom i čekali priliku da se
osamostale. Fašizam na koji su sa oduševljenjem prilegli 1941. godine sprečio ih
je da stare ciljeve ostvare 1945. godine. Sačekali su dvadesetak godina, da se
topovi ohlade, grobovi zatrave, a sećanja izblede i krenuli u separatizam, u
razbijanje Jugoslavije. Bio je to Maspok 1971. godine. Ali, tada je Berlinski
zid bio još veoma čvrst, a ni Titu se nije dalo da remeti lični konformizam u
svom ideološkom carstvu. Isti ljudi, maspokovci, sa istim idejama, ali sada uz
naglašena prijatna sećanja na Nezavisnu državu Hrvatsku i ustaški pokret, izlaze
na političku pozornicu 1990. godine i uspevaju u svojim nakanama.
Bosanski muslimani su, kao i 1941. godine, poverovali da im je mesto uz Hrvate.
Odbili su sve predloge i srušili sva sporazume postignute sa Srbima, zaključno
sa Kutiljerovim planom, rešenjem za mirnu Bosnu. Alija je najpre prihvatio, a
onda odbacio Kutiljerov plan. Tako je počeo rat u Bosni, preglasavanjem i
ignorisanjem Srba i njihovih interesa.
Beograd je prihvatao prekompoziciju Jugoslavije, tražeći da sve republike i svi
narodi budu ravnopravni. Slovenci i Hrvati su tražili da budu ravnopravniji od
drugih. Hrvatska je srušila sve tada važeće savezne zakone, počev od sopstvenog
ustavnog određenja po kojem je ta republika bila definisana kao zajednica dva
konstitutivna naroda, Hrvata i Srba. Ni to im nije bilo dosta, pa su od Srba,
kao Pavelić 1941. godine, tražili da potpišu Izjavu o lojalnosti novoj državi,
da prihvate „istinu“ po kojoj je Jugoslavija bila tamnica naroda sa Srbima kao
tlačiteljima, žandarčinama. Srušeni su gotovo svi spomenici partizanske (srpske)
antifašističke borbe u Hrvatskoj i uspostavljene nove vrednosti. Ustaške. Po
gradovima Hrvatske – Split, Sisak, Zagreb, Osijek – počele su likvidacije
viđenijih Srba. Sledilo je proglašenje JNA okupatorskom vojskom i oružani napadi
na garnizone JNA.
Tako je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji. Ko god tvrdi drugačije, taj je običan
lažov i laže sa vrlo jasnim ciljem. A onaj Srbin, kako god da se zove i kakvu
god poziciju da zauzima, koji nema hrabrosti da ovu istinu iznese na videlo, u
razgovorima sa susedima ili međunarodnom zajednicom, svejedno, unapred je
osuđen na neuspeh. Taj Srbima dobra doneti neće.
Nema ekonomskog boljitka, ni preporoda Srbije bez javnog rušenja laži o
Miloševiću kao razbijaču Jugoslavije i Srbima kao agresorima i pokretačima
rata. Ponoviću – to jedno sa drugim ne ide.

Izvor: Pečat