Дефиниција рата је највећи изазов за Вучића и Дачића

Што год да покушаjу, како год да се поставе према међународноj заjедници и суседним државама, Александар Вучић и Ивица Дачић имаће нерешиве проблеме и наставак понижавања и стагнирања Србиjе све док не сруше jедну велику лаж коjа на овим просторима живи двадесетак година 

 Пре много година када сам млад, наиван, незрео, пун необjашњиве, углавном
бескорисне енергиjе кренуо сам да писаћом машином рушим постоjећи и градим бољи
свет, заиста сам мислио како се текстовима у новинама у корену могу мењати
друштвене околности, процеси, људи. Младост, неискуство, ништа ново. Мењао сам
jедино себе. Али релативно брзо одбацио сам потребе да копам шанчеве коjима би
вода, по моjим схватањима, требало да иде. Касниjе ми jе било довољно да ми
неко каже: ниjе ти лоша она теза. И таман кад се умириш у новоj спознаjи,
ослобођен „обавезе“ да креираш ново друштво и туђ живот, наиђеш код познаника,
приjатеља, jавних личности, колега, политичара… на своjе мисли, идеjе, чак целе
реченице из одређених текстова, али сада са туђим потписима и убеђивањима како
jе то добро и корисно. Отело се, побегло и живи сопствени живот, а ти ћутиш и
опет ти драго, постигнут jе циљ, сасвим свеjедно на коjи начин.

ВЕЛИКИ ПОЛИТИЧКИ ПОТЕЗ
Краjем октобра 2010. године обjавио сам у „Печату“ текст „Прича о Милошевићу
као сотони вуче Србиjу у амбис“. Ништа епохално, разрада тезе да ће Србиjа и
Срби jош децениjама вући букагиjе на ногама све док на плећа не оборе лаж,
смишљену у Београду, послату у комшилук и цео свет, па отуда пласирану као
колосалну оптужбу, без права на жалбу, да jе Слободан Милошевић разбио
Југославиjу, изазвао све ратове вођене на овим просторима деведесетих година.
Као и обично, назвало ме jе неколико приjатеља да кажу прочитали смо текст, да
се слажу са основним поставкама, али да то ништа променити неће, jер у Београду
не столуjу људи коjи би имали храбрости да „помилуjу“ Милошевића.

А онда, десетак дана пошто jе текст обjављен, двоjица врло озбиљних и у Београду познатих људи позвала су ме на разговор управо о споменутом тексту. Њима се основна теза учинила толико
значаjном да су веровали како ће неко у тадашњем Тадићевом режиму, на било
коjем нивоу, сигурно имати памети и стрпљења да седне и саслуша ширу
елаборациjу на споменуту тезу, па то онда дотури и самом Тадићу. Ево, ми ћемо,
рекли су, уговорити сусрет и веруjемо да би то могла да буде некаква
прекретница, у сваком случаjу велики политички потез. Један од њих,
своjевремено члан Демократске странке, био jе спреман да одмах, из истих стопа,
оде и покуца „на одређена врата“ и уговори састанак. Нема од тога ништа, рекао
сам им. Ове „жуте“ то нити интересуjе, нити им пада на памет да о томе
разговараjу. Аааа, не, били су упорни моjи саговорници, само се ти припреми, ми
ћемо таj састанак сигурно уговорити и зваћемо те. Већ сутра. Наравно, то сутра
никада ниjе дошло. Неколико месеци касниjе случаjно сретнем jедног од те
двоjице и упитам га шта би са оном идеjом. Ништа, заборави, нису хтели ни да
чуjу о томе, чак су нас исмеjали, рече човек све вртећи главом.
Због чега ово спомињем? Због нове Владе Србиjе. Што год буду подузимали Ивица
Дачић и Александар Вучић, основни чиниоци те владе, неко ће им, повремено или у
континуитету, у Београду или изван Србиjе, jавно или у интимним разговорима, предбацивати
Милошевића и деведесете. Крену ли у трку „претицања Тадића“, у сериjу
извињавања свима и свакоме, са могућим одласцима у Поточаре, клањањима пред
„жртвама српског терора“, сталним причама о српскоj агресиjи… чак и у таквоj
ситуациjи (видели смо у Тадићевом случаjу) никаквог добра Србиjи неће донети.
Напротив, време jе показало, бар последњих дванаест година, да су сваки српски
уступак и самопорицање за собом повлачили не разумевање и истоветно понашање
друге стране, већ нове ултиматуме и нова понижења и Србиjе и Срба.
Колико познаjем Александра и Ивицу, тако нешто неће се догодити, али никаквог
добра – ни њима на политичком, ни Србиjи на општем, а Србима на личном и
колективном плану – неће донети ни евентуално избегавање теме: Милошевић и
деведесете. Могућа стратегиjа; нећемо се бавити прошлошћу, препустимо историjу
историчарима, само ће их (Дачића и Вучића) додатно пацификовати, држати у
латентноj претњи од мат позициjе у односима са земљама бивше Југославиjе и
међународном заjедницом. Из разумљивих разлога предност даjем суседним
државама, некадашњим саставним деловима земље Југославиjе, jер управо те
државе, Хрватска, Босна и Херцеговина и Словениjа, пре свих, уз асистирање
међународне заjеднице, Србиjу држе у месту, опасану теговима прошлости,
оптужбама да jе разбила Југославиjу и да би као таква требало и мора да ћути,
гута оптужбе, увреде, лажи…
Такво схватање и та позициjа, коjу jе осам година обликовао и учвршћивао и онаj
несрећник Тадић, непремостива су препрека за Србиjу, плот коjи се не може
прескочити. Али се може (и мора) срушити. Без тог рушења, без на истини
успостављене дефинициjе рата деведесетих, Србиjа нема никакву шансу. Ко год да
jе води. Без обзира на могући високи степен кооперативности према Западу. У
таквоj ситуациjи нормално jе да Хрвати у Србиjи имаjу 250 своjих фирми, док
Срби у Хрватскоj не могу да пазаре ни сервис акумулатора. Ако им то и пође за
руком подигне се кука и мотика – „агресор купуjе по Хрватскоj“ – и све убрзо
пропадне и бива затворено. Остане ли Милошевић (читаj, Србиjа) кривац за све
ратно и све ружно што се догађало у годинама завршног убиjања Југославиjе, нема
тог мозга коjи ће Србиjи вратити част, углед и просперитет. То jедно са другим не иде.

ИГНОРИСАЊЕ СРБА
Југославиjу jе срушио сепаратизам Словениjе и Хрватске, исте силнице настале
давно, у данима првог уjедињења, 1918. године, када су Словенци и Хрвати по
сваку цену хтели да побегну од утапања у Аустриjу, Италиjу или Угарску. Свесни
да им тадашњи владари Европе неће дати националне државе потражили су, брзо се
видело, привремени смештаj под српском шаjкачом и чекали прилику да се
осамостале. Фашизам на коjи су са одушевљењем прилегли 1941. године спречио их
jе да старе циљеве остваре 1945. године. Сачекали су двадесетак година, да се
топови охладе, гробови затраве, а сећања избледе и кренули у сепаратизам, у
разбиjање Југославиjе. Био jе то Маспок 1971. године. Али, тада jе Берлински
зид био jош веома чврст, а ни Титу се ниjе дало да ремети лични конформизам у
свом идеолошком царству. Исти људи, маспоковци, са истим идеjама, али сада уз
наглашена приjатна сећања на Независну државу Хрватску и усташки покрет, излазе
на политичку позорницу 1990. године и успеваjу у своjим наканама.
Босански муслимани су, као и 1941. године, поверовали да им jе место уз Хрвате.
Одбили су све предлоге и срушили сва споразуме постигнуте са Србима, закључно
са Кутиљеровим планом, решењем за мирну Босну. Алиjа jе наjпре прихватио, а
онда одбацио Кутиљеров план. Тако jе почео рат у Босни, прегласавањем и
игнорисањем Срба и њихових интереса.
Београд jе прихватао прекомпозициjу Југославиjе, тражећи да све републике и сви
народи буду равноправни. Словенци и Хрвати су тражили да буду равноправниjи од
других. Хрватска jе срушила све тада важеће савезне законе, почев од сопственог
уставног одређења по коjем jе та република била дефинисана као заjедница два
конститутивна народа, Хрвата и Срба. Ни то им ниjе било доста, па су од Срба,
као Павелић 1941. године, тражили да потпишу Изjаву о лоjалности новоj држави,
да прихвате „истину“ по коjоj jе Југославиjа била тамница народа са Србима као
тлачитељима, жандарчинама. Срушени су готово сви споменици партизанске (српске)
антифашистичке борбе у Хрватскоj и успостављене нове вредности. Усташке. По
градовима Хрватске – Сплит, Сисак, Загреб, Осиjек – почеле су ликвидациjе
виђениjих Срба. Следило jе проглашење ЈНА окупаторском воjском и оружани напади
на гарнизоне ЈНА.
Тако jе почео рат у бившоj Југославиjи. Ко год тврди другачиjе, таj jе обичан
лажов и лаже са врло jасним циљем. А онаj Србин, како год да се зове и какву
год позициjу да заузима, коjи нема храбрости да ову истину изнесе на видело, у
разговорима са суседима или међународном заjедницом, свеjедно, унапред jе
осуђен на неуспех. Таj Србима добра донети неће.
Нема економског бољитка, ни препорода Србиjе без jавног рушења лажи о
Милошевићу као разбиjачу Југославиjе и Србима као агресорима и покретачима
рата. Поновићу – то jедно са другим не иде.

Извор: Печат