Деца Јасеновца

Ревизионисти и многи јавни делатници који имају за циљ да негирају како геноцид у НДХ, тако и размере тог геноцида, настоје да своје аргументе усмере на поље квантитативног аспекта геноцида.

Kвантитативни аспект геноцида је свакако врло важан аспект геноцида који су усташе спровеле над Србима, Јеврејима и Ромима. Међутим, негирање и редукција броја жртава почивају на проблематичним теоријским, али и емпиријским основама. Поред теоријске и емпиријске проблематичности, неопходно је указати да поред квантитативног, постоји и квалитативни аспект геноцида, који се неоправдано занемарује као контра-аргумент када ревизионисти наступе са позиција позивања на званичне податке одређених институција.

Управо квалитативни апект односно природа злочина, методолошки стандард убијања, идеологија усташког покрета, психопатолошки профили убица итд, представљају поље на којем се геноцид не може порицати никаквим измишљеним статистикама и подацима. Односно геноцид није само у броју жртава, већ и у природи злочина.

Kористећи званичне статистике и податке, на које се често позивају и они који имају за циљ порицање геноцида и смањивање броје жртава, можемо пронаћи аргументе који геноцид доказују и тако одбранити жртве од друге још болније смрти – заборава и одузимања статуса жртве.

Усташка идеологија и геноцид који је спроведен у НДХ као природна последица идеологије усташког покрета, нажалост пружили су прегршт доказа који квалитативни аспект геноцида чине непорецивим, а самим тим и читав геноцидни пројекат који је спровођен од 1941. до 1945. године.

Да се вратимо на статистике и податке. Наиме, на званичном сајту ЈУСП Јасеновац (доступно на https://www.jusp-jasenovac.hr ) постоји поименични попис жртава концентрационог логора Јасеновац. Једнострано посматрање квантитативних података, карактеристично за заговорнике историјског ревизионизма и негационизма, истиче број жртава – да нагласим реч је о броју евидентираних жртава – који не одговара стварности.

Чињеница да су усташе уништиле евиденције, као и да су према сведочењима истакнутих усташа, па и заповедника логора, постојала два колесека пријема у логор, један на којем су жртве евидентиране, и други на којем жртве нису биле евидентиране, при чему је неевидентираних било неколико пута више. Односно жртве које нису евидентиране или идентификоване нису се нашле на списку који ревизионисти тумаче према сопственом нахођењу.

Према попису који се може пронаћи на ЈУСП Јасеновац, могу се пронаћи подаци да је у Јасеновцу убијено 83 145 жртава. Ревизионисти на основу ових података спроводе специфичне само њима познате логичке поступке за негирање геноцида на основу овог пописа. Међутим, у потпуности занемарују један од многих аспеката из базе података, дакле у „негеноцидној“ НДХ убијено је према званичним подацима, именом и презименом 20 101 дете до четрнаест година старости.

Шта је то ако не геноцид?

Kако се може негирати геноцид који су један покрет, једна држава и идеологија спровеле усмртивши само у једном систему логора смрти 20 101 дете. Ово је један од многих могућих пример деконструкције ревизионистичког наратива само са квантитативног аспекта. Kако ревизионисти воле да кажу: „Бројеви све говоре“, тако је говоре.

Са квалитативног аспекта је потребно разложити круте квантитативне податке. Па тако када филтрирамо претрагу на децу рођену 1940. године добијамо застрашујуће увиде у размере геноцида. Подаци поткрепљују тезе о геноцидној политици и природи усташког покрета и НДХ, као и јасну потврду о психопатолошком профилу убица.

Баруџија Ђорђе (Србин), Бергер Марија (Јеврејка) и Марковић Мара (Ромкиња), рођени су 1940. године, а убијени су од стране усташа у Јасеновцу 1941. године. Сличних примера има преко 1600, и то само званично пописаних за децу рођену 1940. године, а која су страдала у систему концентрационих логора Јасеновац.

Зашто сам ово писао?

Зато што ми се чини да се аргументи и конструкти ревизиониста и негатора усташког геноцида недовољно деконструишу управо са њиховог становишта. Дакле, званичне статистике се користе као оружје за минимизирање броја жртава геноцида. У реду, истом том статистиком је потребно деконструисати ревизионистичке тезе, јер се у њима крију застрашујући подаци који су неодвојиви од квалитативног аспекта геноцида.

Искористимо те податке да заштитимо жртве од заборава и поновног убијања.

Аутор:

Вукашин Максић, магистар социологије и аутор две књиге из области социологије, историје и политике.
Једна од њих се бави темом НДХ: НДХ – Анатомија зла