Darko Milojković: Stazom jadovničkih mučenika

Ispred logora u Dahau je zapisano: „Ko želi da se žrtve zaborave, taj želi da se one ponove“.

Subota 23. jun leta Gospodnjeg 2012. Sunčan i topao dan. Leto je stiglo. Dok čekamo polazak autobusa iz Novog Sada za Jadovno, razmišljamo o proleću 1941. godine. Za mnoge je to proleće – umesto visibaba i radosti buđenja prirode, donelo ovozemaljsku smrt i preseljenje u život večni, okićene mučeničkim vencima –  to su jadovnički mučenici.

Jadovno, Velebit, Lika = kamen, jame, vrtače. Jame, trideset dve, vrtoglavih dubina i oštrih useka, kriju u sebi nebrojeno zemnih ostataka mučenika  koji su tu nemilosrdno bacani živi i poluživi.

Jadovno je kompleks ustaških logora u blizini Gospića u Hrvatskoj u kojem je ubijeno oko 40.000 ljudi od čega 38.000 Srba. Otvoren je polovinom aprila 1941. godine, a zatvoren je u avgustu 1941. godine na zahtev Italijanske vojske. Ovde je likvidirano na najbezočniji način 73 pravoslavna sveštenika (među kojima i dvojica vladika), što znači da je svaki treći pravoslavni sveštenik likvidiran u NDH.

Krenuli smo put Jadovna, da se ovog 24. juna 2012. godine pomolimo i prisetimo ovih nesretnih duša. Organizatori putovanja su bili udruženje građana „Jadovno 1941“ iz Banja Luke i Srpsko narodno vijeće iz Zagreba.

Iz Novog Sada smo krenuli u subotu posle 20 časova. Išli smo prvo do Beograda gde smo se spojili sa ostalim putnicima kod hrama svetog Save na Vračaru. Iz Beograda smo krenuli oko 22 sata. Iz Srbije je krenulo tri autobusa. Izgledalo je da ćemo granicu brzo preći, međutim kad su na granici čuli gde idemo, nije bilo baš tako. Posle predugog zadržavanja na granici i suviše detaljnog pretresa stvari kao i autobusa od strane  hrvatske policije, posle 02.00 sata smo konačno prešli granicu. Išli smo auto putem preko Slavonije do Zagreba. Zatim smo prošli kroz Karlovac i delom  kroz Gorski Kotar. Prešli smo preko celog Korduna. Ušli smo u prostor Like gde smo prošli pored Otočca. Stali smo na odmaralištu Janjče i posle kraće pauze smo se uputili u Gospić.

Na putu između Gospića i Jadovna prošli smo pored mesta gde se skreće za selo Smiljane, rodno mesto Nikole Tesle, sina protojereja i paroha gospićkog Milutina Tesle. Oko 9 sati ujutro stigli smo na Velebit na Šaranovu jamu (ime je dobila po čobančetu Šaranu, koje je nekada davno u nju upalo), gde je služen parastos. Parastos je služio njegovo Preosveštenstvo vladika gornjokarlovački Gerasim. Posle parastosa je održana komemoracija. Bilo je prisutno oko 800 ljudi iz Hrvatske, Republike Srpske, Bosne i Hercegovine i Srbije.

Nakon toga je kolona od oko 300 učesnika, uglavnom mladih ljudi iz Beograda, Banja Luke i Novog Sada, krenula na samo mesto nekadašnjeg logora. Poneli smo krst (veličine otprilike 2 x 3,5 metara) koji je donešen toga dana iz Banja Luke sa namerom da se postavi na mesto nekadašnjeg logora. Krst je predhodno osveštan u hramu Svetog Save u Banja Luci. Posle oko 8 km pešačenja stigli smo na samo spomeničko mesto koncentracionog logora Jadovno u Čačić Dolcu, gde pod humkama i danas leže tela oko 1500 mučenika, pobijenih krajem avgusta 1941. godine. Tu smo poboli krst i odslužili pomen.

Dušan Bastašić, predsednik udruženja „Jadovno 1941“ je tada rekao: „ Da nikada od 1941. godine ovoliki broj ljudi nije došao na ovo mesto. Ovo je istorijski trenutak na koji svaki ovogodišnji učesnik može biti ponosan. Kada sam 2005. godine počeo da se bavim ovim, bio sam zaprepašćen koliko malo o tome znaju same porodice onih koji su zverski pobijeni“, rekao  je Bastašić. Zaista, u tri autobusa iz Beograda i Novog Sada i u još desetak sa raznih strana Banja Luke, Prijedora, Zagreba… malo je bilo onih koji su potomci žrtava.

Na Velebitu na toj planinskoj zaravni, iza malog naselja Jadovno, u toku letnjih meseci 1941. godine bio je smešten relativno kratkotrajni ali zato sigurno najstravičniji ustaški logor, koji je kao isključivu namenu imao – genocidno zatiranje Srba, i to najpre Srba iz Like. Dovođeni su na Jadovno i Srbi iz drugih krajeva tadašnje N. D. Hrvatske, dovođeni i drugi ljudi iz „ne hrvatskih skupina stanovništva“, ali je Jadovno pre svega bilo jama i grobnica ličkih Srba. I to samo zato što su pravoslavne vere i srpske nacionalnosti.

Jadovno je pripadalo kompleksu koncentracionih logora Gospić, Jadovno, Pag. To je bio prvi organizovani kopleks logora u NDH i oni nisu imali odrednicu „radni“, kao neki kasniji logori, već su bili isključivo u funkciji uništenja ljudi.

Na ulasku u logor Jadovno stajala je slika Ante Pavelića sa natpisom: „Spremni za dom“. Jadovno je preteča jasenovačkog sistema logora uništenja, otvoreno i zatvoreno, daleko od očiju javnosti. Jedino izvesno na Jadovnu bila je smrt. Gotovo se niko od dopremljenih u Gospić, Jadovno i na Pag nije vratio. Životni izgledi zatvorenika mereni su nezamislivom mržnjom, ustaškim hirovitim mučenjima i planskim pogubljenjima. U neobeležene velebitske jame i u dubine Jadranskog mora pobacani su pobijeni – desetine hiljada žena, dece, muškaraca. Zatvorenici su dopremani iz svih krajeva NDH i u najvećoj tajnosti, na najsvirepije moguće načine, ubijani. Njihovi posmrtni ostaci su ostali nesahranjeni, a istina o njihovom stradanju gotovo zaboravljena.

Odmah po stvaranju zloglasne Nezavisne Države Hrvatske, ustaše su počele takozvano „čišćenje terena“, to jest nastojali su što pre stvoriti rasistički „čisti hrvatski prostor“ ( nešto slično današnjoj težnji za etnički čistim Kosovom ). Oni su brzo otpočeli najpre pojedinačno, a zatim i masovno ubijanje i uništavanje, pre svega Srba, a onda i drugih nedužnih ljudi. Najstrašnije od svega je bilo što je narod često obmanjivan, prosto demonski lagan, pa je, pozivan i prisilno sabiran išao u povorkama, kao jaganjci na klanje, ponekad čak i pevajući. Govoreno im je da idu na rad u neki drugi kraj ili u Nemačku. A kome je i moglo pasti na um da im je spremano to i takvo bezumlje?!

U marvenim vagonima te 1941. godine sa natpisom „pokvareno voće“ iz celog područja NDH dopremani su u Gospić muškarci, žene, deca i trudnice. Mnogi do logora nisu ni stigli. Pobijeni su usput u jamama ili rasporenih stomaka, da ne isplivavaju, sa kamenjem oko vrata bacani u more.

Teško je i zamisliti „obilje neverovatnog i nepojmljivog divljaštva“ ustaškog pri tim pokoljima Srba, „koje je zapanjivalo i okupatora“, kako veli jedan očevidac Ličanin, navodeći i pisanje italijanskog komandanta B. Angelinija o tome kako je jedan ustaša, sin direktora Gospićke gimnazije, banketom proslavio klanje sopstvenom rukom svoje hiljadite žrtve srpske! („Lika u NOB 1941.“, str. 154).

Ovaj kompleks je pomno planiran od strane Pavelićevih ljudi NDH, a mesto pažljivo odabrano još pred početak rata. Postavlja se pitanje zašto su ustaše izabrale zatvor u Gospiću za sabiranje u njega svih „nepoćudnih elemenata“. Verovatno zato jer su smatrali da se velebitske bezdane jame mogu zgodno upotrebiti za masovne grobnice. Na to se može dodati da je taj strahotni „izbor“ učinjen valjda još i zato što su Jadovinske jame teško pristupačne i teško ispitljive, pa su ustaše mislile da, u eventualno drugačijoj sutrašnjici, neće se moći lako ispitati ni dokazati vrsta i obim njihovog zločina nad Srpskim življem ovog dela Jugoslavije.

Postoje svedočenja, i Srba i Hrvata, da su ustaše, napunivši neke od jama ljudskim telima, zatrpavale ih i zabetonirale, pa ih pokrivale zemljom i lišćem da bi tako zaturile trag svojih zločina. Pavelić je odmah po osnivanju NDH-a dao da se i svi Hrvati civili u Gospiću i okolini naoružaju puškama.

Trajanje logora u Jadovnom u toku oko četiri meseca, od polovine aprila do pred kraj avgusta 1941. godine i dovođenja u njega skoro svakodnevno većih i manjih grupa radi bacanja u ponore jame, čini ovaj logor, po intenzitetu „rada“ njegove stravične „vodenice smrti“, možda najstrašnijim od svih do sada poznatih logora u Drugom svetskom ratu.

U srpskom narodu o ustaškim mučenjima po logorima ostalo je zabeleženo da se govorilo  da „biti ubijen metkom, značilo sreću“. O načinu likvidiranja žrtava u Jadovnom postoje svedočenja o raznoraznom ubijanju, pa čak i o tome da su logoraše, često i polužive, a nekad i sasvim žive, strmoglavce bacali u jame. Najčešće su ih vezivali žicom za ruke, po dvadesetak ili i više u grupi, a onda su samo prve ubijali kundakom, maljem ili čime krvnik stigne, pa ih onda gurali u jamu, a oni su za sobom neminovno povlačili ostale. Otuda se po Lici i do danas priča da su se iz jame mogli čuti ljudski krici i vapaji tokom nekoliko dana ili noći, a iz ove Šaranove jame, pričala je jedna žena Hrvatica, čula se železnička pištaljka tri dana uzastopno.

U logoru na Jadovnom, na visinama Velebita, a u ponornim dubinama njegovih jama, ljudi su jednostavno uništavani, svejedno kako. A glavno je: nizašto, „bez krivice krivi“, krivi što su živi, što su to što jesu vekovima. Pošten i dobričina, mnogi Srbin Ličanin govorio je tada: „Ne može mene niko ubiti na pravdi Boga, ni kriva ni dužna!“ Pa ipak, upravo je tako i zato ubijan, ubijan od neljudi, od zločinaca koji su izmislili nešto tako stravično kao što je Jadovno.

U zloglasnoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj se ime Srbina nije smelo izgovoriti, čak ni zvanje „srpsko – pravoslavna vjera“, već samo „grčko – istočna vjera“. Sistem logora Jadovno je matica svih ustaških zločina, taj zločin počinjen je iz ideoloških razloga. Međutim, mi smo tada videli jamu i logor, koji je bio samo jedan od četiri-pet sabirnih centara u ovom kompleksu koji bi da nije bilo italijanske reokupacije, zatro srpski narod i srpsko seme na ovim prostorima.

Danas u Liki ima malo Srba. Jedan od lokalnih Srba koji je bio u organizaciji parastosa sa tugom je slušao reči vladike gornjokarlovačkog Gerasima o Srbima stradalim „od ruku zločinaca naših pobijenih, ovde i svuda po Velebitu“.

Predsednik udruženja „Jadovno“ Dušan Bastašić je između ostalog istakao: „Ljudi pobijeni ovdje 1941. nisu žrtve antifašističke borbe. Oni su pokupljeni sa svojih vijekovnih ognjišta, mučeni i pobijeni samo zato što su bili pravoslavni Srbi, Jevreji ili za „NDH neprihvatljivi elementi“.

Naše poklonjenje Mučenicima na Jadovnom završio se u nedelju negde oko 18 časova. Nije nam se žurilo. Od Jadovna se ne odvajaš lako, vuče te da ostaneš što duže. Ovo je i bio glavni razlog našeg pokloničkog dolaska na Velebit, iz Novog Sada, Beograda preko Korduna i Like do Jadovna.

Jer, kako kaže vladika Atanasije Jeftić: „Pamćenje nam traje, nezaborav se obnavlja svaki put kad pevamo Bogu za sve postradale i preminule: „Večnaja pamjat – večan spomen!“

Darko Milojković