Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Дарко Милојковић: Стазом јадовничких мученика

Јадовно 2012.
Јадовно 2012.

Испред логора у Дахау је записано: „Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове“.

Субота 23. јун лета Господњег 2012. Сунчан и топао дан. Лето је стигло. Док чекамо полазак аутобуса из Новог Сада за Јадовно, размишљамо о пролећу 1941. године. За многе је то пролеће – уместо висибаба и радости буђења природе, донело овоземаљску смрт и пресељење у живот вечни, окићене мученичким венцима –  то су јадовнички мученици.

Јадовно, Велебит, Лика = камен, јаме, вртаче. Јаме, тридесет две, вртоглавих дубина и оштрих усека, крију у себи небројено земних остатака мученика  који су ту немилосрдно бацани живи и полуживи.

Јадовно је комплекс усташких логора у близини Госпића у Хрватској у којем је убијено око 40.000 људи од чега 38.000 Срба. Отворен је половином априла 1941. године, а затворен је у августу 1941. године на захтев Италијанске војске. Овде је ликвидирано на најбезочнији начин 73 православна свештеника (међу којима и двојица владика), што значи да је сваки трећи православни свештеник ликвидиран у НДХ.

Кренули смо пут Јадовна, да се овог 24. јуна 2012. године помолимо и присетимо ових несретних душа. Организатори путовања су били удружење грађана „Јадовно 1941“ из Бања Луке и Српско народно вијеће из Загреба.

Из Новог Сада смо кренули у суботу после 20 часова. Ишли смо прво до Београда где смо се спојили са осталим путницима код храма светог Саве на Врачару. Из Београда смо кренули око 22 сата. Из Србије је кренуло три аутобуса. Изгледало је да ћемо границу брзо прећи, међутим кад су на граници чули где идемо, није било баш тако. После предугог задржавања на граници и сувише детаљног претреса ствари као и аутобуса од стране  хрватске полиције, после 02.00 сата смо коначно прешли границу. Ишли смо ауто путем преко Славоније до Загреба. Затим смо прошли кроз Карловац и делом  кроз Горски Котар. Прешли смо преко целог Кордуна. Ушли смо у простор Лике где смо прошли поред Оточца. Стали смо на одмаралишту Јањче и после краће паузе смо се упутили у Госпић.

На путу између Госпића и Јадовна прошли смо поред места где се скреће за село Смиљане, родно место Николе Тесле, сина протојереја и пароха госпићког Милутина Тесле. Око 9 сати ујутро стигли смо на Велебит на Шаранову јаму (име је добила по чобанчету Шарану, које је некада давно у њу упало), где је служен парастос. Парастос је служио његово Преосвештенство владика горњокарловачки Герасим. После парастоса је одржана комеморација. Било је присутно око 800 људи из Хрватске, Републике Српске, Босне и Херцеговине и Србије.

Након тога је колона од око 300 учесника, углавном младих људи из Београда, Бања Луке и Новог Сада, кренула на само место некадашњег логора. Понели смо крст (величине отприлике 2 x 3,5 метара) који је донешен тога дана из Бања Луке са намером да се постави на место некадашњег логора. Крст је предходно освештан у храму Светог Саве у Бања Луци. После око 8 km пешачења стигли смо на само споменичко место концентрационог логора Јадовно у Чачић Долцу, где под хумкама и данас леже тела око 1500 мученика, побијених крајем августа 1941. године. Ту смо поболи крст и одслужили помен.

Душан Басташић, председник удружења „Јадовно 1941“ је тада рекао: „ Да никада од 1941. године оволики број људи није дошао на ово место. Ово је историјски тренутак на који сваки овогодишњи учесник може бити поносан. Када сам 2005. године почео да се бавим овим, био сам запрепашћен колико мало о томе знају саме породице оних који су зверски побијени“, рекао  је Басташић. Заиста, у три аутобуса из Београда и Новог Сада и у још десетак са разних страна Бања Луке, Приједора, Загреба… мало је било оних који су потомци жртава.

На Велебиту на тој планинској заравни, иза малог насеља Јадовно, у току летњих месеци 1941. године био је смештен релативно краткотрајни али зато сигурно најстравичнији усташки логор, који је као искључиву намену имао – геноцидно затирање Срба, и то најпре Срба из Лике. Довођени су на Јадовно и Срби из других крајева тадашње Н. Д. Хрватске, довођени и други људи из „не хрватских скупина становништва“, али је Јадовно пре свега било јама и гробница личких Срба. И то само зато што су православне вере и српске националности.

Јадовно је припадало комплексу концентрационих логора Госпић, Јадовно, Паг. То је био први организовани коплекс логора у НДХ и они нису имали одредницу „радни“, као неки каснији логори, већ су били искључиво у функцији уништења људи.

На уласку у логор Јадовно стајала је слика Анте Павелића са натписом: „Спремни за дом“. Јадовно је претеча јасеновачког система логора уништења, отворено и затворено, далеко од очију јавности. Једино извесно на Јадовну била је смрт. Готово се нико од допремљених у Госпић, Јадовно и на Паг није вратио. Животни изгледи затвореника мерени су незамисливом мржњом, усташким хировитим мучењима и планским погубљењима. У необележене велебитске јаме и у дубине Јадранског мора побацани су побијени – десетине хиљада жена, деце, мушкараца. Затвореници су допремани из свих крајева НДХ и у највећој тајности, на најсвирепије могуће начине, убијани. Њихови посмртни остаци су остали несахрањени, а истина о њиховом страдању готово заборављена.

Одмах по стварању злогласне Независне Државе Хрватске, усташе су почеле такозвано „чишћење терена“, то јест настојали су што пре створити расистички „чисти хрватски простор“ ( нешто слично данашњој тежњи за етнички чистим Косовом ). Они су брзо отпочели најпре појединачно, а затим и масовно убијање и уништавање, пре свега Срба, а онда и других недужних људи. Најстрашније од свега је било што је народ често обмањиван, просто демонски лаган, па је, позиван и присилно сабиран ишао у поворкама, као јагањци на клање, понекад чак и певајући. Говорено им је да иду на рад у неки други крај или у Немачку. A коме је и могло пасти на ум да им је спремано то и такво безумље?!

У марвеним вагонима те 1941. године са натписом „покварено воће“ из целог подручја НДХ допремани су у Госпић мушкарци, жене, деца и труднице. Многи до логора нису ни стигли. Побијени су успут у јамама или распорених стомака, да не испливавају, са камењем око врата бацани у море.

Тешко је и замислити „обиље невероватног и непојмљивог дивљаштва“ усташког при тим покољима Срба, „које је запањивало и окупатора“, како вели један очевидац Личанин, наводећи и писање италијанског команданта Б. Ангелинија о томе како је један усташа, син директора Госпићке гимназије, банкетом прославио клање сопственом руком своје хиљадите жртве српске! („Лика у НОБ 1941.“, стр. 154).

Овај комплекс је помно планиран од стране Павелићевих људи НДХ, а место пажљиво одабрано још пред почетак рата. Поставља се питање зашто су усташе изабрале затвор у Госпићу за сабирање у њега свих „непоћудних елемената“. Вероватно зато јер су сматрали да се велебитске бездане јаме могу згодно употребити за масовне гробнице. На то се може додати да је тај страхотни „избор“ учињен ваљда још и зато што су Јадовинске јаме тешко приступачне и тешко испитљиве, па су усташе мислиле да, у евентуално другачијој сутрашњици, неће се моћи лако испитати ни доказати врста и обим њиховог злочина над Српским живљем овог дела Југославије.

Постоје сведочења, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрпавале их и забетонирале, па их покривале земљом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина. Павелић је одмах по оснивању НДХ-а дао да се и сви Хрвати цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама.

Трајање логора у Јадовном у току око четири месеца, од половине априла до пред крај августа 1941. године и довођења у њега скоро свакодневно већих и мањих група ради бацања у поноре јаме, чини овај логор, по интензитету „рада“ његове стравичне „воденице смрти“, можда најстрашнијим од свих до сада познатих логора у Другом светском рату.

У српском народу о усташким мучењима по логорима остало је забележено да се говорило  да „бити убијен метком, значило срећу“. О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје сведочења о разноразном убијању, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме. Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљем или чиме крвник стигне, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути људски крици и вапаји током неколико дана или ноћи, а из ове Шаранове јаме, причала је једна жена Хрватица, чула се железничка пиштаљка три дана узастопно.

У логору на Јадовном, на висинама Велебита, а у понорним дубинама његових јама, људи су једноставно уништавани, свеједно како. A главно је: низашто, „без кривице криви“, криви што су живи, што су то што јесу вековима. Поштен и добричина, многи Србин Личанин говорио је тада: „Не може мене нико убити на правди Бога, ни крива ни дужна!“ Па ипак, управо је тако и зато убијан, убијан од нељуди, од злочинаца који су измислили нешто тако стравично као што је Јадовно.

У злогласној Независној Држави Хрватској се име Србина није смело изговорити, чак ни звање „српско – православна вјера“, већ само „грчко – источна вјера“. Систем логора Јадовно је матица свих усташких злочина, тај злочин почињен је из идеолошких разлога. Међутим, ми смо тада видели јаму и логор, који је био само један од четири-пет сабирних центара у овом комплексу који би да није било италијанске реокупације, затро српски народ и српско семе на овим просторима.

Данас у Лики има мало Срба. Један од локалних Срба који је био у организацији парастоса са тугом је слушао речи владике горњокарловачког Герасима о Србима страдалим „од руку злочинаца наших побијених, овде и свуда по Велебиту“.

Председник удружења „Јадовно“ Душан Басташић је између осталог истакао: „Људи побијени овдје 1941. нису жртве антифашистичке борбе. Они су покупљени са својих вијековних огњишта, мучени и побијени само зато што су били православни Срби, Јевреји или за „НДХ неприхватљиви елементи“.

Наше поклоњење Мученицима на Јадовном завршио се у недељу негде око 18 часова. Није нам се журило. Од Јадовна се не одвајаш лако, вуче те да останеш што дуже. Ово је и био главни разлог нашег поклоничког доласка на Велебит, из Новог Сада, Београда преко Кордуна и Лике до Јадовна.

Јер, како каже владика Атанасије Јефтић: „Памћење нам траје, незаборав се обнавља сваки пут кад певамо Богу за све пострадале и преминуле: „Вечнаја памјат – вечан спомен!“

Дарко Милојковић

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: