fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Дани(ј)ел Симић: Српско писмо

Одаћу вам једну тајну. У сусрет десет година Фронтала, спремам сценарио за документарни филм под називом Азбукоубиство. И још једну. Ћирилица није исто што и српско писмо!

Не ћирилица, већ српско писмо.

Научно-етимолошки наисправније – српска азбука.

Љ Њ Џ Ђ Ћ су слова која има само српски народ на цијелом свијету и управо су особени за његов језик.

Српски народ, и поред ужасног несамопоуздања и демографско-територијалног и привредног повлачења, усљед духовног и физичког насиља над њим, још увијек постоји!

И има своје, само своје писмо.

У културолошком смислу, постојаће докле буде постојало то његово писмо.

Како већ одавно немамо искључиво право на свој језик, историју, територију, културу у цјелини; писмо остаје једини стуб националног идентитета. Народне самосвијести.

А и писмо је само наше, јер га нико други неће!

Неће, гаде га се.

Ја се својим писмом поносим

А ко је Србин и српскога рода, а стиди га се и не користи из културно-полтроничних разлога, страха од тога шта ће о њему мислити и како ће га прихватити други, бајки о томе да ће га боље разумјети странци, кукавичко-економских разлога продаје нечега што нуде, нека ми не трубе из кола и дижу три прста кроз прозор, или вичу са друге стране улице Симићу Србине, пошто су ме гледали у некој од емисија гдје сам за публику из Ефбиха (у Хрватској ме никад не би смјели пустити уживо у програм) ваљда требао да изигравам како постоји нешто што се зове српски национални идентитет. Пошто интереса тек нема.

Нема ни шале.

Доста је стварно. Ако сам вам ја највећи српски екстремиста, пишам вам се у екстремизам. Рецепт да постанете инстант-фундаменталиста је: Почните да пишете ћирилицом на друштвеним мрежама и износите чињенице о нападима на српски народ? Аха. Е, па то је, заправо, чисти тоталитаризам и постулат културног геноцида.

Са друге стране, ако азбука није нешто вриједно за српски напредак и самопоуздање, зашто су је онда у 20. вијеку законски забрањивали и аустроугари, и хрватске усташе? Зашто је прогањају и мрзе данас из фондова НАТО (Невладинићи, ејдови, шифтунзи, институције Ефбиха, Хрватске, па и грантови и буџет државе Српске). Године прођоше, а ми лажемо сами себе.

Поготово пред изборе.

Србин неће да буде слободан, посебан, само свој?

Изворност коју сопствено писмо носи, огроман потенцијал у креативној индустрији, туризму, и уопште брендирању себе за што бољу позицију у међународној утакмици особености, наше буџетске институције уопште не виде и мирно гледају азбукоубиство као процес који ће довести до бесмислености саме ријечи Србин.

Кад чујеш српски, звучаће некако као старословенски.

Срба, барем у свим аспектима језичког погледа на стварност, више нема. Азбука се свела на обредно писмо којим Срби понекад на друштвеним мрежама честитају једни другима вјерске и националне празнике. У остатку користе писмо својих окупатора и истребитеља. Идетификују се са агресором.

Немојте да мени неко прича да је супротно, јер најмање двадесет година пишем о изумирању српског писма. Нема коме се све нијесам замјерио, због тога што захтјевам своје уставно право да све што радим и за шта плаћам своју државу, могу да добијем на свом писму.

Српској азбуци.

Форум о „Ћирилици“

Одавно сам хтио да напишем текст са насловом „Српско писмо“ и да рашчистимо терминолошки шта је и научно, али и поштујући што већу изворност српског или бар словенског коријена, најбољи стручни термин за оно што крајње неподесно називамо ћирилицом.

Толико неподесно, колико оно што зовемо „народњаци“ типа (Цеца, Брена, Сека, Вики, Бора, Баја…) нема везе са српским народом и шовинистички поспрдним надимком „ћирилица“. И по овом, научном питању, „српски народњаци“ без грешке објављују албуме латиничних омота и потписа на телевизији. Ваљда их зато у Хрватској данас не зову више „ћирилица“, него „цајке“.

У овој мисли затекао ме позив од стране Владе РС и Удружења чланова Матице Српске из РС, на манифестацију под именом: Форум о ћирилици.

Високо цијеним позив од стране ресорног министарства и наше народоносне матице, те сматрам да је (јер се надам док сам жив) био веома значајан и хвале вриједан догађај, али ћу се њиме позабавити у посебном трактату.

Напис који слиједи, а који злоупотребљава моју колумну на Фронталу, биће напабирчен од дигиталних ми забиљешки док сам пратио излагања панелиста првог круга, али који природно не може бити транскрипт мог излагања на другом панелу. И ово што слиједи ће бити краће од њихових излагања, али мене су услови скупа приморали да иступ подредим преношењу суштине проблематике.

А проблема има толико, да једино, прије него ме прекине модератор, знам одакле почети.

У сусрет првој деценији Фронтала

Мрежна страница Фронтал.СРБ, којој је ових дана прослава (првих) 10 година постојања и због које сам и учесник форума, заправо је дословно научни експеримент на тему: Ћирилица у дигиталном добу, на коју сам позван да нешто кажем. Удружење грађана Фронтал, Бања Лука је основано 2009. године, као правно лице које стоји иза интернет портала Фронтал.РС, који смо регистровали код надлежног министарства 2010. године као штампано издање, јер уопште није постојао појам „интернет портал“ у законодавству.

Фронтал.РС, или Фронтал.СРБ како смо (до)крштени Савиндана 2012. године, самонаметнути је хроничар судбине српског писма у сајберсвијету западно од Дрине. У одређеним тренуцима, што је посебно трагично, једини покретач ове врсте тема у јавности.

Истина скроман љетописац и гологузи заговорник азбуке, али макар нешто да има, су чим ћемо пред Милоша. Не узносимо се нешто и не заносимо, посебно поводом свог утицаја и значаја на општедруштвена питања. Заправо, знате шта смо ми?

Фронтал је већ десет година обична лед диода која жмирка у мрклом мраку!

И ништа више. Једна батерија од 1,5 волти, међу неонске НВО-вихорове. Али она и даље свијетли. Трепће. Шкиљи као црвени фењер на куплерају у пустом селу. Као кибернетско свевидеће око на надзорној камери градског гробља. Као дјечија играчкица направљена у Кини, што свијетли и некад растегнуто засвира из шахта у који је испала.

Али баш зато што је мрак мркли, далеко се види. Нервира душмане.

Ако ме ко буде питао шта сам ја то па радио у животу, право да вам кажем, озбиљно се мислим око тога да се одистински подичим како сам, бар посљедњу деценију, био одговорно лице јединог ћириличног портала западно од Дрине.

Сваки нови дан живота Фронтал.СРБ, заправо је мјерење времена од клиничке смрти српског народа западно од Дрине у свијету дигиталне писмености. У смислу части и чувања своје посебности још од 1189. године, држимо српство на апаратима. Наш поднаслов провоцира да се неко други побуни и оствари сврху тог слогана урликом: Нијесте једини!

Али ништа. Не жели ту титулу нико. Најчешће кажу да више желе паре.

Гуглајте ћирилицом!

Од првог дана носимо титулу „једини ћирилични портал западно од Дрине“, али мени и мојим саборцима је на првом мјесту била жеља да будемо жив портал. Гласило са стварним друштвенополитичким утицајем, јер само тако можемо доказати да је азбука жива. Ми смо дружина индивидуалаца који цијене истину више од разума. Самим тим су довољно шумашећи, да се боре за истину и угрожене. Па чак и за те гнусне Србе. И Срби су људи, зар не?

Фронтал је таквим ставом, а маркетиншки управо зато што је „једини“ и свакако међу првим порталима у Српској уопште, врло брзо постао робна марка. А то нам није био циљ. Ишли смо против непријатељског тржишта и преживјели смо.

Толико смо добри, да нас копирају. Фондови окупационих снага, преко ејдова и шифтунга и уз помоћ слугу окупатора и домаћих издајника, покушали су нас плагирати и дезавусати, али управо ових дана могу поносно рећи да сам одбранио Фронтал и на суду.

Суд је потврдио да слуге окупатора, нудигузи и себеупљувачи, фри шоп активисти и антиратни профитери, јесу узурпатори ћириличног логотипа на плагираном порталоиду који, што се употребе азбуке тиче, има свега логотип са печата нашег удружења. Све остало је латиницом.

Нико нас озбиљно не подржава, немамо посебних погодности на тржишту, те за ових 10 година срећом по овај планетарно мрежни експеримент о употреби ћириличног писма у дигитално доба, нијесмо добили ни фенинга од Министарства просвјете и културе обе Српске земље.

То нам је омогућило да будемо критични према свим српским властима и свим српским опозицијама. У скоро свим условима, али по питању српског писма и опирању његовом изумирању – без изузетка.

Српска азбука у дигиталном добу

Српско писмо је са научне тачке гледишта најпрецизније засад звати српском азбуком. То се, наравно, не односи на свакодневни говор о ћирилици. Азбука, без обзира што је састављена великим процентом од грчких слова или слова направљених модификовањем или по угледу на грчка, у свом имену садржи словенски коријен (за разлику од Ћирила) именовањем почетних слова Аз, Буки; на једнак начин као што је то додавањем самогласника урађено са АБеЦеДа. Аз, иначе значи ја, а Буква слово.

Моји предлози су оно што можемо урадити данас, овдје, сада. Било би заиста корисно да се не бавимо Вуком, да ли је унијатски слуга или барбарогеније, светосављем као искључивом одредницом српског народа, да ли су винчица или глагољица изворније и српскије писмо.

Поготово не требамо дјеци да причамо у ријетким предавањима, а поготово на радију и телевизији „да је и латиница српска“. Поготово да имамо још историјских писама, рецимо арабицу, јер тако шаљемо опречне поруке млађем нараштају, који већ пише латиницом, или је непрестано изложен погубном утицају англицизације, а затим и новоговорне латинизације по загребачко-сарајевско-титоградском моделу измишљања нових стандардних језика од језика Вука Ст. Караџића.

Не бих даље истрајавао на лингвистичком аспекту, већ бих само одбранио тезу да је научно најподесније да се зове српска азбука, јер овакву азбуку нема, нити је по принципу читај као што је написано, употребљава један други народ. Изузев такозваног македонског стандардног језика, који је направљен педесетих година 20. вијека на српском правописном стандарду.

Слова као Ќ и Ѓ, односно монтенегринска С́ и З́, заправо су доказ тезе колико је болесна тежња да се неко одвоји од свог српског коријена, да се измишљају нова слова, док се Срби сами одричу својих, и само својих Љ, Њ, Џ, Ђ и Ћ.

Прапочело аутохтоног српског писма (ћириличног дакако) налазимо у Повељи Бана Кулина из 1189. године, а данас је знано као слово „ђерв“. Ту је забиљежена први пут у историјским споменицима посебна српска графема, која је истовремено означавала гласовну вриједност Ћ и Ђ. Легенде нас књишких мољаца наслућују да је могуће чак да је Вук од Тршића направио Џ по угледу на ђерв, односно обрнувши ово српско средњовијековно слово. Вук је, само и то још да се зна, дрхтавом руком написао сва посебна српска слова.

Још прије петнаестак година почео сам писати тачан дјеловод који би институције система и невладине организације требале пратити, како би се кроз десетак година васкрсло српско писмо и назвао сам га Пројекат Ђерв. Ово сматрајте закључцима кризног штаба:

Конкретни приједлози (и прилози)

Оно, што ја данас предлажем, а сигуран сам да власти и надлежне установе слушају, не захтијева никакав додатни новац, не требају нам нови закони и овлаштења, а посебно се не треба приступати рестриктивно и било коме забрањивати да пише било шта, осим када су у питању уставне категорије.

Пред изборе сви причају о заштити српства, плакате штампају на ћирилици, а у стварности, кад се узме власт и докопа се функција, онда се одају ономе што би у предизборном жару противнику могли замјерити и као усташтво.

Моја је жеља да донесемо јасне закључке, које ће министарство прослиједити свима у влади и свим установама културе и просвјете.

Но, већина посланика у НСРС пише латиницом, сви портпароли, свих странака у Српској пишу латиницом, Влада Српске у интерној комуникацији се користи латиницом па је питање ко ће то и провести на крају крајева, односно кога брига? Али под условом да је неког брига, па се сазвао Сабор о српском писму, ево да кренемо:

  1. За дигитално доба би била најподеснија Фронталова клетва, те њом започињем списак неопходних намирница, односно за почетак да сви који ово слушају (односно читају) промјене имена својих налога из абецеде у азбуку. На тај начин ћемо дати лични примјер и суочити се са изазовима које употреба српског писма носи у дигиталном свијету.
  2. РТРС и други емитери са сједиштем у РС, морају да титлују стране програме ћирилицом, а портали (нажалост не и порталоиди) са сједиштем у РС, не смије бити без ћириличне варијанте.
  3. Српска новинска агенција под хитно да уведе азбуку у затворени дио који користе редакције са претплатом, јер је сада доступна искључиво латиница. Што је само по себи скандал и показује колико се власти занимају за српско писмо у дигитално доба.
  4. Све установе финансиране из буџета, а посебно вртићи и основне и средње школе, морају имати презентацију српским писмом на друштвеним мрежама. О прејефтиним апликацијама за учење облика и изговора слова за паметне телефоне и таблете, нећемо овом приликом, јер не тражимо паре.
  5. Да се приморају оператери да поштују устав и цијену СМС поруке ћириличним писмом, изједначе са латиничним писмом, односно да са садашњих 70 знакова, ћирилица може да користи свих 160 доступних за осисано латинично писмо.
  6. Да на производима за БиХ (а самим тим и за нашу кукавну РС, којој је негдје у агресорском Дејтону било гарантовано право да аутономно уређује образовање) мора писати и на српском језику, и писму. Па нека се Србија стиди што то није тако у сувереној земљи.
  7. Развити специјалне и паралелне везе за тисковину, у смислу што либералнијих намета на књижевне и азбучне производе из Српске у Србији. И обратно. Јер је за ћирилична издања на азбуци Србија, и обратно Српска, јесте једино доступно и пријатељско тржиште.
  8. Да све установе издају рачуне, потврде, судске одлуке, здравствене налазе и слично на српској азбуци. То није случај и једино што смо добили од „реформе судства“, јесте да сви судови у Српској пишу искључиво латиницом.
  9. Расписати конкурс ове године одмах, да у грантовима за културу дизајнери могу конкурисати новим фонтовима српског писма, при чему би услови конкурса били да заузврат за прилику да добију једну од награда, свој фонт трајно завјештају без накнаде у Отворено складиште српских слова или слично именовану државну установу у дигиталном свијету. Јесте, на претпосљедњој тачки сам слагао да не тражим паре, па предлажем додатна улагања у износу од астрономских 6.000 КМ на годишњем нивоу: Прва награда 3.000, друга 2.000, а трећа 1.000 КМ. Нема дизајнера којег ја знам да не би му била част да бесплатно одабере најбољу понуду, пошто је он сам изабран жријебањем. Можда се намакне од другосрбијанштине Горана Марковића, Срђана Драгојевића или Лазе Ристовског. Па ћемо онда сви финансијски да убацимо у прву.
  10. У најкраћем за крај, те темељни принцип:

Било шта да плаћа Српска, било какво улагање у којем се нешто пише и записује – мора да се пише српским писмом!

Оним, поквареним јајима и плаћеним загрљајима, те само малом броју истинских издајица (јер не можете издати нешто чему никад нијесте ни припадали, о ефбиховски Невладинићи), који би се позивали на наметнуте амандмане на Устав Српске, треба само отрести преко лабрње једном чињеницом.

„Уставне“ одредбе о језику и писму поштују само Срби

Федерална телевизија је већ годинама геноцидним радом у области културе, потпуно истријебила српско писмо, те чак укинула прије осам година и азбучну варијанту портала. И ником ништа.

Јадно је да неко онда Српској спочитава да нешто поштује, пошто свеједно РТРС неће пасти на памет да се без наређења директно са врха у сврху одмазде и реципроцитета одрекне своје латиничне варијанте. Ни Глас Српске. Ни један други приватни медиј, а који недвосмислено контролишу политичари, које смо још ни прије пола године слушали како се куну да су баш они (а не ови други) прави заштитници Срба и српства.

Ћирилицу у смислу робне марке, бренда, жига, српски свијет користи још само у државним институцијама и цркви, родољубивим удружењима и прехрамбеној индустрији, или можда баш, баш креативној индустрији. Ови неоригинални углавном одмах се пишу латиницом, као да не живе само од државних пара на намјештеним конкурсима.

У Сарајеву су сви натписи улица и даље искључиво на латиници, док су улизице у Српској прије пет година из ко зна којег разлога промењене у двописмене. Улице, не улизице. Они су увијек исти. У српском умјетничком уму, за ове што још вјерују како заједница под називом Срби још увијек постоји, улизице су главне коловође. Конформисти најизопаченијих навика.

Зато нема шта ко нама да прича о томе да нешто не можемо урадити, јер нам не могу ништа. Као ни ми њима.

Двосјекла „равноправност“ једини спас

Тобожња „равноправност писама“ којом је вршено истребљење азбуке у творевини Јосипа Броза, односно нешто што је био двосјекли мач који је сјекао само азбуку, данас нам је једини спас. И све из ових десет тачака које сам набројао, можемо да изведемо искључиво захтијевајући да се „дода и азбучна варијанта“, обзиром да је сада тамо нема и да се тако крши устав.

И то би, да је неког брига за устав у земљи гдје три странца прегласавају домороце у тзв. Уставном суду, био тешки аларм и сутрадан би биле преузете мјере да се таква мекогеноцидна мјера исправи.

Ако не можемо то, остаје ми да се помирим да смо, као народ, све ближи томе да би нам онда било боље да, као што сам предлагао у некој давно штампаној колумни, српска слова Њ – W, Љ – Q, Џ – X, замјенимо оним која пишу на тастатури коју сам стандардизовано користио у Влади РС. Државно власништво.

Боље да лијепо одемо у праисторију дигиталне писмености као народ који се може разумјети и договорити међусобно, те је чак и је очувао своје оригинално, српско самоиздајничко писмо, а не користи оно истовјетно оном под којим је извршен геноцид у Јадовну и Јасеновцу. У Макензеновој офанзиви. Преко Албаније. На Крфу. У Републици Српској Крајини.

Оним писмом који користе кроатисти, босниакофили, монтенегрини и ко зна ко још… Ко зна у колико језика свијета има тих 27 латиничних слова која означавају 30 гласова, у писму које се укоријенило међу Србима, пошто им је законски забрањивано њихово. Након физичког и културног геноцида у 20. вијеку.

Ко нам сад брани да је пишемо?

Извор: ФРОНТАЛ.РС

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: