Даница Калуђеровић и Стеванија Пуповац: Свједокиње боље прошлости и никакве будућности

БИЉАНЕ ГОРЊЕ / ИСЛАМ ГРЧКИ – Два далматинска села, Биљане Горње у задарском залеђу и Ислам Грчки у Равним котарима, при погледу на карту тог дијела Далмације немају готово ништа заједничкога. Плодни Равни котари одувијек су прехрањивали становнике Ислама Грчког, а кршевити подвелебитски терен усред којег се смјестило село Биљани Горњи сушта је супротност плодној заравни, одувијек је био рај за испашу оваца. Ондје ратари и пољопривредници, овдје горштаци и чобани, небо и земља. Но посјетите ли данас та два села, итекако ћете уочити нит која их повезује. Ријетко ћете срести чељаде, још рјеђе видјети вртове уређене на плодној земљи, а и звук звона с овнова предводника давно је замро. Младости нигдје, а из рушевних кућа, ту и тамо, провирују времешни мјештани, гостољубиви и знатижељни, али у почетку неповјерљиви и опрезни… Нема те енциклопедије и повјесничара који о минулих пола стољећа могу испричати догађаје и успоредити прошлост и садашњост као што то умију двије храбре жене, једна из Ислама Грчког а друга из Биљана Горњих, чији смо били гости за овољетних врућина.

Даница Калуђеровић и Стеванија Пуповац не познају једна другу, али итекако добро памте прилике које су довеле до њихових садашњих живота. Није тешко било тешко на самом почетку ‘90-их осјетити ратну пријетњу и звецкање оружја, но већина је сматрала да ће се све ипак некако рјешити, без пролијевања крви. Стеванија Пуповац из Биљана Горњих није баш много у то вјеровала па је, забринута и уплашена за двоје већ поодрасле дјеце, Дијану и Младена, отишла с њима у Аустрију. Бојала се и стога што је била сама: супруг Стеван погинуо је у мирнодопској служби у ЈНА под неразјашњеним околностима, па је и ради тога одлучила отићи. Није дуго прошло да су се смјестили и пронашли посао, а вијести из Југославије постајале су из дана у дан све црње и црње. Са стрепњом су свакодневно гледали снимке бомбардирања градова и села, протјеривања људи с њихових огњишта и лудило које је завладало на свим странама. Након рата, иако се силно жељела вратити у своје село, Стеванија је сматрала да томе још није вријеме. Бојала се повратка, понајвише стања у којем ће затећи кућу; до ње су стизале вијести како је све порушено и сравњено са земљом. Након неколико година, дознала је да јој се помајка Олга вратила из Србије у Биљане, па је ступила с њом у контакт. У прољеће 1999. обрела се пред својом кућом, док су дјеца остала у Аустрији, гдје и данас живе и раде.

Живимо од помајчиних 500 куна и нешто моје мировине из Аустрије. Кад платимо струју, телефон и воду, остане тек нешто ситно. У Биљанима има и тежих случајева. Ми смо овдје једноставно заборављени. Као да смо на неком другом планету, каже Стеванија Пуповац

– Обрадовало ме кад сам дознала да се помајка вратила у Биљане, да је жива и здрава. У најранијем сам дјетињству остала без мајке, па ми је маћеха свих тих година настојала надомјестити тај губитак. Живјела је у својој, у рату оштећеној кући, а и моја није била баш весела: није имала ни врата ни прозоре, све је било покрадено и порушено. Отишле смо у Задар поднијети захтјев за обнову. Недуго затим, Олга је добила рјешење, но у њему нема никаквог рока, па још и данас чека да јој нетко дође обновити кућу. Мислим да од тога неће бити ништа, превише је времена прошло. Сви су нас заборавили. Помајка од 1968., када је отац страдао, прима његову мировину; он се као младић борио у Другоме свјетском рату као припадник партизанских јединица, а та мировина износи 500 куна мјесечно. Али, не лези враже, прије двије године добила је рјешење да јој се укида социјална скрб, јер прима ту мужеву партизанску мировину. Рјешењем јој је укинута и накнада за припомоћ, па сада прима само тих 500 куна. Прије би знали доћи службеници Црвеног крижа и донијети јој нешто брашна и других ствари, али их већ јако дуго нема. И они су нас заборавили. Живимо од њезиних 500 куна и нешто моје мировине из Аустрије. Кад платимо струју, телефон и воду, остане тек нешто ситно за преживјети, па се нас двије једва некако провлачимо. У селу има и тежих случајева. Ми смо овдје једноставно заборављени и за нас нитко не мари. Као да смо на неком другом планету – објашњава Стеванија Пуповац.

На напуштеним пашњацима и по врлетима нађе се нешто смиља, за чију су скупоћу и траженост начули и становници села, па свакодневно обилазе своја земљишта и беру то биље, чекајући накупце и прекупце који долазе с камионима и откупљују га за три куне по килограму. Знају мјештани да га они одмах препродају и по 25 куна килу, али што ће – не буне се, јер ако остану и без тог ситниша, тешко ће намакнути довољно за пуко преживљавање. Стотињак становника Биљана Горњих, све одреда стари и немоћни људи, не види никакву будућност свога све пустијега краја. Људи је овдје све мање: заредале сахране, вјенчања и порода нема, па живот полако блиједи…

Отишли смо у Ријеку припремити папире и ствари за повратак, но кад смо се за мјесец дана вратили у Ислам, имали смо што видјети: кућа оштећена, кров скинут, ствари покрадене, зло да не може бити веће, присјећа се Даница Калуђеровић

Точно прије пола стољећа Даница и Никола Калуђеровић из Ислама Грчког оставили су родно село и Далмацију, па трбухом за крухом отишли у Ријеку, гдје Даница и данас живи, иако често навраћа у Ислам. Никола је умро прије готово десетак година, а Даница све више и све чешће пребире по сјећањима на дане које су она и њезин муж, млади и заљубљени, проводили у Исламу Грчком, па свако мало ето ње у старој каменој кући. Боравци у далматинском кршу сваки су пут све дуљи и дуљи; нада да ће једном овдје заувијек остати, па сваки посјет родном крају искористи за уређивање куће и

окућнице, одржавање врта, његу воћака и кошњу траве… Припрема се да у сваком тренутку, унаточ своје 74 године, живот почне изнова, ондје откамо је прије толико времена отишла у свијет. Рат и Николина смрт увелике су одгодили тај толико жуђени и давно планирани повратак. За сада је, како сама каже, тек обичан турист. Није јој тешко радити у кући и око ње, али јој тешко пада што је сама. Стога јој је сваки дан у родном селу помало и тужан, а поготову како се приближава одлазак за Ријеку. А онамо се враћа само зато што још нема увјета за складан и сигуран повратак у Ислам Грчки, који су Никола и Даница након рата заједно посјетили само три дана послије Олује, већ 8. коловоза те 1995.
– Били смо радосни јер је све било у реду. Кућа је стајала нетакнута, под кровом, ништа није срушено, ништа украдено, све на свом мјесту. Када смо то видјели, одлучили смо се одмах вратити и живот наставити гдје смо га и започели. Отишли смо у Ријеку припремити папире и ствари за повратак, но кад смо се за мјесец дана вратили, имали смо што видјети: кућа потпуно оштећена, кров скинут, све ствари из куће и дворишта покрадене, зло да не може бити веће. Доживјели смо прави шок. Не могу никога директно оптужити, али могу сумњати. Како се Срби још нису почели враћати, мислим да су нас опљачкали они који су обилазили пусте крајеве у потрази за плијеном. Видјели су десетине празних и напуштених кућа у нашем селу и у неколико дана све опљачкали, порушили и одвукли. Нема тко други, тако барем мислим, иако за то немам доказа. Но, ни тада нам није било, а ни сада ми није важно тко је то учинио, важно је само да је све било уништено. Послије тога, никада више нисмо имали никаквих проблема. Са свима смо се слагали и сусједи Хрвати поновно су нас уважавали као некада. Кућа је неколико мјесеци годишње била пуста, јер смо зими одлазили у Ријеку, али никада више ништа није фалило – објашњава Даница.

Овдашњи Хрвати и Срби данас се поштују и узајамно помажу, што је придонијело томе да Даница заборави на поратно рушење и харачење: правда то бијесом и невољом у којој су се нашли Хрвати који су се враћали на своја спаљена огњишта

Даница и Никола одмах су поднијели захтјев за обнову, али су одбијени с образложењем да имају стан у Ријеци те да су за рата живјели у Хрватској; ништа од обнове, јер се њихова кућа водила као викендица. Прионули су на посао и сами покрили кућу, купили нешто ствари и колико-толико уредили простор за живот. Но, још све није довршено, па нема увјета за стални повратак. Након Николине смрти 2008., Даница је остала сама, но ни од тада је нитко криво не гледа, камоли да би јој учинио што нажао. Обновљена су пријатељства и данас се, како сама каже, Хрвати и Срби овдје поздрављају, поштују и узајамно помажу. Све је то придонијело томе да заборави на поратно рушење и харачење своје куће: правда то бијесом и љутом невољом у којој су се нашли и Хрвати који су се враћали на своја спаљена огњишта. С почетка је још и било спорадичних провокација, у облику различитих парола и фашистичких знакова исписаних по напуштеним кућама или онима у којима је гдјетко и остао живјети, али и то је престало.

Сада сасвим други проблеми тиште овдашње становнике, задајући им итекако велику бригу. Главни је питка вода, коју је прије рата имала свака кућа, а водовод је био изграђен мјесним самодоприносом у којему је свако домаћинство судјеловало с позамашним износом. Данас се употребљава вода из густерни, која углавном није питка. Прича се како су мјештани одмах иза рата тражили да се водовод стави у функцију, но неки им је службеник хладно узвратио да вода, буде ли се њега питало, никада више неће доћи у Ислам Грчки… Поред тога, из села нема аутобуса за Задар, па је у административно средиште тешко отићи ако се не посједује властити аутомобил. Школу, која је ‘покривала’ неколико села, похађало је прије рата 700 ученика. Данас нема дјеце, па нема ни школе. Некада су имали и пошту, а данас се због поштанских услуга мора у Задар…

Главни проблем у Исламу Грчком је питка вода, коју је прије рата имала свака кућа, водовод је био изграђен самодоприносом свих домаћинстава. Данас се употребљава вода из густерни, која углавном није питка

– Да није било тог проклетог рата, моје село и сва околна данас би била најљепша мјеста за живот. Има овдје добре и плодне земље, воћа, винограда, изврсних пашњака, море није далеко, а природа је права, каква се само пожељети може. Нажалост, сада је све обична пустопољина, с ријетким, углавном времешним становницима, који једва преживљавају. Све младо је отишло. Како и не би кад нема пријевоза, воде, лијечника, асфалта. Нема ни посла. На све стране зјапе празне и напуштене куће, зарасле у драчу и заборав. Овдје се може преживјети само ако имаш нека примања, па ће ме, кад се вратим, спасити мужева мировина, зарађена у ријечкој Творници конопа – наговјештава ипак свој повратак Даница Калуђеровић.

БУРНА ПРОШЛОСТ БИЉАНА

Прва сеоба Срба у Далмацију збила се 1305., а Биљане Горње први се пута спомињу у исправи бана Ивана Ћуза из 1358., којом он један посјед на мјесту званом Биљани дарује браћи Стјепану и Филипу. Од 1049. године сва је околица била дијелом (млетачкога) новиградског дистрикта. За османских продора почетком 16. стољећа Биљане су расељене, да би 1570. то подручје постало дијелом Клишког санџака, а десет година касније па све до 1647. Крчког и Личког санџака. У то се вријеме крај спомиње и као феуд Беширагића, који су као капетани столовали у кули у Биљанима Горњим. Млечани своју власт успостављају поновно 1647. године и тада Биљане Горње насељава православно становништво. Према љетопису владике Симеона Кончаревића, у Биљанима Горњим је 1537. подигнута црква Св. Георгија, у којој је сахрањен сердар Завиша Митровић Јанковић, најмлађи брат познатог Стојана Јанковића.

УТВРДА ДАРОВАНА СТОЈАНУ ЈАНКОВИЋУ

Повијест равнокотарског села Ислама Грчког сеже до средњовјековља, када је ондје било упориште ускока који су се за рачун Млечана борили против Османлија. Један од најчувенијих јунака тог времена био је Стојан Јанковић који је ради својих заслуга од Млетака на дар добио турску утврду Јусуф-аге Тунића; данас је то позната Кула Јанковића, уз коју је Стојан 1675. саградио цркву Светог Ђорђа. Стари назив мјеста био је Саддислам, што у пријеводу значи ‘бедем Ислама’, односно посљедња точка пробоја турског империја. До данас је дио ‘ислам’ задржан, а придјев ‘грчки’ у садашњем називу датира из 18. стољећа, када се ради различитих вјероисповијести становника формирају два мјеста, Ислам Грчки и Ислам Латински.

Извор: Банија онлине

Везане вијести:

Милан Бујинац: Робинзон у свом селу

Драгиња Црногорац из Полаче: Како сам посрамила пљачкаше