Верници и црква славе Светог Саву или Савиндан, посвећен утемељитељу српског православља Растку Немањићу, просветитељу и првом српском архиепископу, човеку који се својевољно одрекао земаљске власти и замонашио се.
Празник Светог Саве један је од највећих храмовних и породичних празника. Проглашен је за школску славу и каже се „Свети Сава, школска слава“, а светкују га и многе занатлије и чобани.
Свети Сава, рођен као Растко Немањић, био је рашки племић из владарске породице Немањића, утицајни дипломата и први српски просветитељ и архиепископ аутокефалне српске жичке архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник.
Умро је 27. јануара 1236. године у Трнову у Бугарској и тај дан је црква установила као празник којим се обележава успомена на његов живот и дело.
Почеком 19. века спевана је позната Химна Светом Сави.
Многе занатлије у Србији сматрале су га својим патроном и узимале његов дан за еснафску славу.
У београдској општини Врачар, на месту где се верује да су по налогу Турчина Синан-паше 1594. године оскрнављене и спаљене светитељеве мошти, подигнут је храм посвећен Светом Сави у знак захвалности за све што је урадио за свој народ и цркву.
Растко Немањић, син великог српског жупана Стефана Немање, рођен је 1169. године.
Као младић је жудео за духовним животом и зато је одбегао у Свету Гору. И сам Стефан Немања је за њим дошао у Свету Гору, замонашио се и умро као монах Симеон.
Растко, који је узео монашко име Сава, издејствовао је код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први српски архиепископ.
Свети Сава и његов отац установили су манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по српској земљи.
Путовао је два пута на поклоњење светињама у Јерусалиму и Светој земљи.
Мирио је своју браћу, завађену око власти, мирио је Србе са њиховим суседима. Стварајући Српску цркву, истовремено је стварао српску државу и културу.
Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добробит свих и зато су га поштовали и волели сви на Балкану.
Србима је дао хришћанску душу, која је опстала и после пропасти српске државе.
Умро је у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе на Богојављење, 12. јануара 1236. године.
Краљ Владислав пренео је његове мошти у манастир Милешеву, а Синан-паша их је оскрнавио и спалио на у Београду, 27. априла 1594. године.
Светог Саву празнују и сточари из разних крајева. Он се, попут светог Мрате и светог Аранђела, сматра вучјим пастиром.
Многи српски народни обичаји око Светог Саве везани су за стоку и за страх од вукова.
Стока се пред Савиндан није смела терати у шуму због страха од вукова, јер би то за њу било погубно, а тих дана се ништа није радило сечивом, па бритве нису отваране да би вуцима чељусти остале склопљене. Жене нису смеле ништа да боје у црвено да вуци не би клали стоку.
Да би умолили свеца да вукове окрене од њиховог стада, Свети Сава се у многим крајевима прославља веома свечано, после седмодневог поста.
Име Светог Саве носе многи топоними где год живе Срби, а нарочито у Србији и Црној Гори.
Познато је да успомену на првог српског архиепископа у Црној Гори чувају топоними Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало.
Свети Сава, школска слава
За време социјалистичке Југославије Свети Сава се није службено славио, јер су комунисти тај празник укинули када су заузели власт 1945. године. У школе је поново враћен 1990. године. У школама је тај дан радни, али ненаставни. Као школска слава обележава се у школама у Србији и Републици Српској.
Извор: Информер/мондо