Da spomenici postanu svetionici

Malo je poznato da su u oktobru 1915, prilikom nastupanja kroz Šumadiju, nemački vojnici u selu Selevcu počinili masakr nad 93 civila, i to pretežno nad ženama. Izgovor je bio da su se i srpske žene borile protiv njihove vojske.

General Galvic je u memoarima lakonski zapisao: „U velikom selu Selevcu 25. divizija imala je da izdrži dugotrajne ulične borbe oko kuća, u kojima su učestvovale naročito žene. Bio je to pravi gerilski rat. (…) Nije se moglo proći bez ubijanja“. List Neue Freie Presse preneo je tih dana komentar sa fronta u Srbniji, ocenjujući da su srpske žene drske i „da se ne boje smrti“. A 2. novembra, dehumanizujuči neprijatelja i pravdajući sopstvene zločine, Frankfurter Zeitung prenosi: „Borbe u Srbiji imaju karakter najdivljijih borbi naroda u kojima učestvuju i starci i žene i deca“.

Isti masakri ponovili su se i nakon nepunih 30 godina, ali je pravi i potpuni poraz usledio onog trenutka kad su u Nemačku pohrlile divizije mladih Srba u potrazi za boljim životom, od kojih je deo počeo čak i da se divi dželatima i poželeo da usvaja njihove vrednosti…

Pa tako među nekim Srbima na početku novog veka, sasvim suludo, i danas možemo da čujemo žal za Nemcima što nas nisu „uredili“ i „disciplinovali“, zaboravljajući da su to i činili tri puta u 20. veku…
Zbog velikih gubitaka koje je Selevac podneo u ratovima 1912-1918, ali i tokom Drugog svetskog rata, kada je kao „partizansko selo“ dao više od 130 žrtava, u centru je 1982. podignut spomenik karakterističan za to doba, ali ipak i kao dirljiva uspomena na mrtve. Da bi se izgradio, bilo je potrebno da se promeni urbanistički plan sela, čak i da se nekoliko kuća i radnji iseli iz centra. Spomenik čini nekoliko impozantnih figura u pokretu: i mladići sa titovkama, i brkajlija sa šajkačom, ali i žena koja sa uzdignutom puškom predstavlja slobodu. Kada se raspravljalo o tome od kog materijala bi trebalo da se izlije – od betona ili bronze – presudila je druga, skuplja opcija. Jer beše rodna godina.

Decenijama kasnije, posle propasti samoupravljanja i utopijske parole bratstvo-jedinstvo, bekstva iz sela i svih izneverenih nada, spomenik u Selevcu još uvek stoji i podseća na vremena padova i uspona. Žrtava i rađanja. Smrti i vaskrsa.

A na njemu, s prvim snegom, neki očajni mladi čovek ispisao je: DAJTE NAM SVETLA. I to je naš osnovni zadatak u dolazećim vremenima. Da učinimo da nam prošlost ne znači napuštene i hladne spomenike (ma kome da su posvećeni), već da iz nje oživimo sve junačke pesme i priče, mitove i predanja, i sve svetle grobove, koji će nam obasjati put kojim treba da idemo… Tako će oni i postati svojevrsni svetionici.

Autor: Nemanja Dević