Da se solunci ne zaborave

Leskovački istoričar Dobrosav Turović u svojim delima ovekovečio sećanja hrabrih junaka i priče o njima, kao i prošlost juga Srbije, za šta je dobio brojne nagrade, a poslednje u nizu je priznanje opštine Medveđa

Povodom 20. maja, Dana opštine Medveđa, na svečanoj sednici Skupštine opštine uručeno je najviše opštinsko priznanje leskovačkom istoričaru Dobrosavu Turoviću za rad na sakupljanju i očuvanju dokumenata vezanih za istoriju Medveđe. To je još jedna potvrda vrednosti višedecenijskog istraživačkog rada Dobrosava Turovića, koji je čitavog života sakupljao istorijsku građu s područja juga Srbije. Rezultat njegovog marljivog rada je trideset knjiga iz oblasti istorije i etnografije, od kojih je 26 štampano.

Ispisao je hroniku Gornje Jablanice, objavio tri zbirke pesama sakupljenih u Jablanici, knjige o Radovanu Kovačeviću, Miladinu Popoviću, sakupio i objavio partizanske narodne pesme, tužbalice Gornje Jablanice, dela posvećena borcima Prvog svetskog rata ,Junaci gvozdenog puka” i „Nezaboravni junaci”, knjige „Leskovac i leskovački kraj 1915-1918. godine”, „Toplica i Jablanica 1917. godine” i mnoge druge.

Posebnu pažnju posvetio je vojevanju hrabrih ratnika s područja juga Srbije u Prvom svetskom ratu. Tako je nastala knjiga „Junaci gvozdenog puka”, u kojoj je predstavio više od dvesta boraca iz devetnaest opština iz ovog dela Srbije, od Preševa do Prokuplja, a potom i knjiga „Nezaboravni junaci”, takođe posvećena soluncima.

– Ideja da pišem o soluncima potekla je iz moje porodice. Deda po ocu Matija Turović bio je podnarednik Drugog gvozdenog puka. Na Ceru se među prvima okitio zlatnom Karađorđevom zvezdom s mačevima. Deda po majci Mirko Savić Drašković istakao se u bitkama na Vrapčijem brdu i Gučevu, gde je bio ranjen u desnu ruku kad je pokušao da baci bombu iz rova. Odlikovan je zlatnom medaljom za hrabrost. Iznenadilo me je saznanje da niko od njih nije imao nikakva primanja, osim što su nosioci Karađorđeve zvezde imali pravo na besplatan prevoz na železnici. Kao mladi istraživač iznenadio sam se da niko ništa ne piše o njima niti im ko šta daje. Ja sam prvi počeo da pišem o tim hrabrim junacima. Posle „Hronike Gajtana”, 1970. godine pripremim rukopis o soluncima „Nezaboravni junaci” i ponudim ga SUBNOR-u Leskovca. Oni ga odbiju. Ponudim ga Medveđi. I oni ga odbiju. Pošaljem ga na konkurs „Dragojlo Dudić” i dobijem prvu nagradu, priča za „Politiku” ovaj istoričar.

Napominje da je o Topličkom ustanku napisao najviše u Srbiji. Još 1964. godine otrgao je od zaborava zverstva Bugara u njegovom rodnom Gajtanu, u opštini Medveđa, gde su okupatori poklali stanovništvo i zapalili selo.

Posebno svedočanstvo o soluncima predstavlja knjiga ,Junaci gvozdenog puka”, u kojoj piše o više od dvesta hrabrih junaka s područja juga Srbije. S većinom njih razgovarao je dok su bili živi, a o ostalima je sakupljao građu kod njihovih potomaka i tako došao do brojnih fotografija, zanimljivih priča, sećanja, beležaka, ratnih dnevnika vođenih neveštim rukopisom srpskih seljaka na bojnom polju.

Na pitanje kakvu je sliku stekao o srpskim ratnicima u Velikom ratu, odgovara: Bili su veoma hrabri, pošteni, odani slobodi. Svako od njih trudio se da iskaže ličnu hrabrost u ime svoje porodice, svoga sela i svoga sreza. Bili su pravi div-junaci, koji nisu žalili da daju svoj život za otadžbinu Srbiju, koju su voleli više nego sebe.

Za svoje delo Dobrosav Turović dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja. Pored opštinskog priznanja Medveđe, dva puta je dobio Oktobarsku nagradu Leskovca – 1978. i 2004. godine, zatim nagradu na književno-publicističkom konkursu SUBNOR-a Srbije „Dragojlo Dudić”, nagradu „Filip Višnjić” za životno delo, Orden rada sa zlatnim vencem, medalju zasluga za narod, najvišu nagradu u vidu medalje od Udruženja ratnika 1912-1918. godine, a potom i od Udruženja njihovih potomaka.

Milan Momčilović

Izvor: POLITIKA