Da li proslava, obeležavanje, ili obnova ratne atmosfere Sarajevskog atentata i Prvog svetskog rata 1914 – 1918?

Pitanja o stvarnim uzrocima Prvog svetskog rata ni posle jednog veka nisu razrešena. U susret stotoj godišnjici od izbijanja velikog sukoba koji je zauvek promenio svet, uzavrele su rasprave u okrilju nauke i pseudonauke, a njihovo posebno obeležje je duboka politizacija i ideološki obojeno tumačenje činjenica. „Gledamo li kako se ono što se dogodilo pre jednog veka, ponovo pokušava obnoviti“, i šta je istina o uzrocima izbijanja kataklizme 1914. – pitanja su na koja odgovara naš vodeći istoričar, čije dragoceno promišljanje objavljujemo u ovom i narednom broju „Pečata“

Milorad Ekmečić

Da li danas nešto slavimo, ili u duhu pokušavamo da obnovimo jednu tragediju koja nas je opet snašla? Niti slavimo, niti obeležavamo, nego gledamo kako se ono što se dogodilo pre jednog veka, ponovo pokušava obnoviti. Dvestogodišnjica stvaranja Sjedinjenih Država Amerike (1976) praćena je jednim velikim svetskim kongresom istoričara u San Francisku. Dva veka od Francuske revolucije, 1989. već je ličilo da svet više žali što se „sunce slobode“ u Francuskoj rodilo u krvi i ognju, pa se predsednica britanske vlade tada setila gvozdenog biča kojim je smanjen broj ondašnjih Francuza za nekoliko miliona, Britanija je – onda kao i uvek – bila oaza mira. Ponovo se izdavao roman Čarlsa Dikensa o dve porodice. Jedna je živela u harmoniji i miru na britanskom zemljištu, a druga u Francuskoj brojala kako jedan po jedan član biva ubijan. Zaboravilo se, da je to što su Francuzi radili 1789 – 1799, Englezi radili u svojoj Puritanskoj revoluciji sredinom XVII veka (1642 – 1660). I oni su usred Londona odrubili glavu svome kralju, kao što su Francuzi uradili vek i po posle toga u središtu Pariza. Danas se turistima ne pokazuje ni jedno ni drugo mesto, kao tačke gde se kovala ljudska istorija. A u tim proslavama smo i mi Srbi najgore prošli. Najpre je bilo zamišljeno da se održi velelepna proslava Karađorđeve bune 1804, pa se onda postideli, kad su nam iz anglosaksonskog sveta poručili da se revolucije ne slave, nego da korak po korak svoje porodice vodimo u miru i harmoniji ka progresu.

A gde smo danas, sa tim proslavama, ili obeležavanjima, kako se kome svidi? Ovo je redak jubilej oko koga se hajke vode godinu dana pre nego treba. Danas obnavljamo ono što se dogodilo pre jednog veka u Sarajevu, pa u celom svetu 1914. Kao i onda, tako i danas Srbi slave Gavrilov pucanje na habzburškog prestolonaslednika. Moj otac i moj deda su bili kmetovi na posedu muslimanskog bega, koji je u vreme žetve svraćao u selo da uzme trećinu prihoda kao svoje. Moje je detinjstvo bilo ispunjeno pričama o tome. Ni danas mi nije jasna sasvim rečenica koju sam tada čuo: „Oprispi balijo i pri junetu ima uže!“ Dosadilo mojim Dragičevićima – Ekmečićima da beg dođe po svoju trećinu, pa su zvali: „Hasane, Hasane, dođi ogladnjeli smo.“ On se drsko okrenuo i doviknuo im onu rečenicu koju spomenuh – „Nisam ja Hasan, nego Hasa-beg“. Tu bi reč oprispiti značila osloviti, titulisati, iako je u rečnicima turcizama i drugim ne nađoh. Posle Gavrilovog pucnja ded mi je uhapšen kao i svi odrasli muškarci. Strpani u stovarišta na železničkim stanicama, da jednog po jednog kao taoce trpaju u vagone kako koji voz naiđe. Duboko u duši, deda se radovao što je Gavrilo opalio da se nikad više, niko ne mora oprispiti, pre nego što mu beg uzme trećinu godišnje crkavice.

U crkvi u Čapljini sam se krstio 1928. Na vest o pucanju u Sarajevu, rulja drugih dveju vera je crkvu počela rušiti, odneli iz nje sve što se moglo poneti. Ponovo su je rušili i opuhali iz nje pozlaćena krsta, ripide i čirake, a onda i po treći put 1992, kad se raspala država kojoj se moj deda 1914. počeo da raduje. Ko je tada plakao i danas plače, ko je podizao palom prestolonasledniku spomenik u Sarajevu, podiže ga i danas po drugi put. Bilo je Srba koji su grdno osuđivali atentat, pa jedan u Sarajevu kod matičara promenio ime jer je bilo isto kao kod jednog od zaverenika. Nema vesti da neki danas u Beogradu pomišljaju da to urade. Strpljenja malo, biće ih.

Ne sećam se da li je iko ikad proglasio i Miloša Obilića atentatorom, jer svaki vitez u jednodnevnom boju sanja da ubije zapovednika protivničkih strana. Nešto sam sumnjičav da će neki danas proglasiti teroristom i Pjera Bezuhova, iz Tolstojevog „Rata i mira“. Kad je Napoleon zauzeo Moskvu, on je pozvao jednog francuskog oficira na ručak, da zaobilaznim putem sazna kuda prolazi njegov car, da ga ubije. Dobričina kakvog svet pod nebesima nije video bi danas – ako znaju za njega – bio od nekih osumnjičen da je zlonamernik iz muslimanskog podzemlja koji sanja kako da sruši još pokoji njujorški neboder. Sve sam nešto radoznao da neće u mojoj Čapljini sada ponovo neko odneti pozlaćene ripide. Ne verujem da bi to nekome smetalo, sem ponekom Srbinu koji u Čapljini još nekako tavori.

Američki istoričar Zeman, u knjizi o Prvom svetskom ratu i atentatu u Sarajevu 1914. citira službeno stanovište dela habzburških vlasti da treba potpuno zabraniti srpsku ćirilicu. Opisao sam to šire u knjizi „Stvaranje Jugoslavije 1790 – 1918“ (II tom, delovi pod naslovima „Jungslawen, omladinski pokret 1903 – 1914“ i drugo „Strah od dece“). Šef policije u Sarajevu, pred atentat 1914, zvanično izvestio da u službenim krugovima postoji strah od dece. Saslušavan dečak od deset godina, što je u školskoj klupi video lik cara na dopisnici svog školskog druga, pa vrhom džepnog nožića pokazao kako bi ga po vratu trebalo preklati. Novine pisale da je saslušavan i dečak od 14 godina, jer je „pogrđivao cara“.

Ćirilicu ukidali, jer je vlast obrazlagala da je to znak Istoka pred kapijama zapadne civilizacije „koju mi danas (1914) branimo“. Ponovo kamenicama lupaju table po Hrvatskoj, jer su neki od onih jadnika iz „Domovinskog rata“ još tamo preostali da žive. Trebalo bi upitati hrvatske književnike, da li se hrvatski narod iznutra integriše po nekom drugom lepilu, ili je to samo zlonamernost prema Srbima koja ih kao naciju drži na okupu. Da li se tamo neko stidi što se domovinskim ratom naziva proterivanje 300.000 srpske braće, kako piše u knjizi Nikice Barića „Srpska pobuna u Hrvatskoj 1990 – 1995“ (2005). Po popisu 1991. u Hrvatskoj ih je bilo 581.663, uz 106.041 Jugoslovena. Mora da ih je proterano više, pa opet bojovnici lupaju table sa ćirilicom, kao što su 1914. radili u odbranu zapadne civilizacije koju oni brane, od onih golaća što su odmaglili od te civilizacije. Svi koji su 1914. morali da oprispe, Gavrila su smatrali herojem.

A šta rade istoričari danas, kad neki slave, neki obeležavaju Sarajevski atentat? Trebalo bi pri tome razlikovati američko javno mnjenje od ostatka sveta. Džon Grej, koga smatraju danas najvećim živim britanskim filozofom, u „Satanskoj liturgiji“, veli da današnji liberali u Sjedinjenim Državama smatraju da nema istorijske nauke, nego da postoji boljih i lošijih istorija. U Americi je moguće da se duhovi menjaju u ocenama Sarajevskog atentata. Ali 1914. tamo je bila većina sa predsednikom Vudrou Vilsonom koji se pitao šta Austro-Ugarska ima da traži u Bosni i Hercegovini, a njegov protivnik, oko Republikanske stranke i bivši predsednik Teodor Ruzvelt, mislio je da je za rat 1914. kriva Srbija, jer je napala tuđu zemlju Bosnu i Hercegovinu. Vilsona su proglasili pederom, dok se to nije smatralo vrlinom, a Ruzvelt vlada duhovima nacije koja ulazi u novi rat, pre nego je prošli završila.

Danas Amerika više nije podeljena. Svi su na jednoj strani novih reakcionara, kakav je bio Teodor Ruzvelt. On je (1915. i 1919.) tražio da se ne stvara „Liga naroda“, u kojoj bi sve nacije bile jednake, nego „Liga pobednika“ u koju bi spadale sve zapadne zemlje, na čelu sa SAD, Nemačkom na drugom mestu i tako redom po snazi. Nijedan slovenski narod u tu „Ligu pobednika“ ne bi mogao kročiti. Predviđao je da ta liga raspolaže sa vojskom mornaričke pešadije za vojne intervencije, protiv onih koji dižu glavu. Mislio je (1919.) da treba stvoriti i jedan „Međunarodni tribunal“ za kažnjavanje okrivljenih.

Sa Vudrou Vilsonom je umrlo daleko više nego što je jedan demokratski vizionar. Kad su mu savetovali da pošalje u Meksiko američku pomorsku pešadiju da uvede demokratiju i zaustavi revoluciju, odgovorio je da se demokratija ne izvozi, nego je svaki narod mora izvojevati u decenijama dugim, krvavim borbama na ulicama svojih gradova. Vilson je strahovao da će rat u Americi podrezati korenove demokratiji. Tamo još policija nije smatrana obaveznom nacionalnom institucijom, nego je vezana za pojedine gradonačelnike i države. Najgore od svega, rat obavezno mora u društvo uvesti unutrašnje špijuniranje, doušništvo, suseda i suseda.

Danas je Amerika najmilitarizovanije društvo na svetu, oduzela nekadanji primat koji su istoričari pripisivali Pruskoj i kasnije Nemačkoj. Gore od toga – Amerika je postala i najpolicijskija država na svetu. Kad sam prvi put, na duže, bio u Americi (Prinston 1960 – 1961) studenti su me zadirkivali da dolazim iz zemlje gde je narod zarobljen. Tražili da im pokažem „unutrašnji pasoš“, ličnu kartu koju smo morali da sa sobom nosimo, a kod njih toga nije bilo. Danas u američkim ličnim kartama postoji ne samo klasični otisak prsta, nego i snimak dna oka. Stideo bi se danas Staljin što se zadovoljavao samo otiskom prsta. Nikad u svetu slobodna individua nije bila podređena militarizovanoj državi, kao što je u današnjim SAD. Na istok idu istim putem kao Nemačka do 1914. Kao u svim drugim stvarima – odevanju, brzoj hrani, homoseksualizmu, ostali svet i u ocenama 1914. sledi Ameriku. Kako društvo, tako se ponaša i većina istoričara. Zbog toga mislim da se oni razlikuju u ocenama Sarajevskog atentata 1914. Tamo se najmanje poštuju tekovine istorijske nauke i ona najplići trag ucrtava u glavama prosečnih intelektualaca, a najmanje istoričara. Svetska nauka je odavno prelomila štap na suđenju ko je kriv za Sarajevski atentat i ta će se ocena u nauci, a ne političkom škrabanju, održati i danas i u budućnosti. Versajski mirovni ugovor 1919. ima tačku da je krivac za Svetski rat bila Nemačka. Do1962. su nemački istoričari to poricali. Kada je 1962. veliki naučnik Fric Fišer napisao knjigu o težnjama Nemačke da postane svetska sila i tako postala kriva za rat 1914, stvar se počela da menja.

Napravljena je naučna sistematizacija raznih teorija o krivici za Sarajevski atentat. Najbolja rešenja su u knjigama Pjera Renuvena 1923. i 1928. U poslednjoj, o neposrednim počecima rata 1914, on je sve teorije podelio u tri grupe:

Policijska zavera,

Mađarska zavera,

Politički zločin.

U vreme kada Pjer Renuven objavljuje svoje veliko delo 1928. („The Immediate Origins of the War 28th June – 4th July 1914“) smatran je najboljim istoričarem Prvog svetskog rata. Bez obzira na evoluciju istraživanja u svim civilizovanim zemljama sveta, rezultati su do danas ostali isti i u načelu se ocene i zaključci nisu bitno izmenili. Posebno su nemačka i austrijska nauka ostajale uporno pri ubeđenju da odgovornost za izbijanje rata i atentat, neposredno pre njega, snose srpska vlada i savezničke zemlje Antante, Rusija, Francuska i Velika Britanija. Kad je 1962. Fric Fišer objavio svoje epohalno delo o težnjama Nemačke da postane svetska sila, konačno je došlo do nekog ujednačavanja svih istraživanja da je Nemačka odgovorna za izbijanje Prvog svetskog rata. Od 1892, Nemačka ima u vidu ekonomski uspon Sjedinjenih Država, pa razvija strategiju o nemačkoj politici istorijskog odgovora ovom američkom izazovu. Ukratko je nemačka strategija bila da u tesnom savezu sa Austro-Ugarskom dominira Srednjom Evropom, pa da na taj način Evropa, pod nemačkim vođstvom, dominira celim svetom. Težnja da postane „Hegemon hegemona“ je osnovna podloga i Prvog i Drugog svetskog rata. Knjiga Frica Fišera je bila izazov za celu svetsku nauku, posebno nemačku u kojoj se javila škola istraživača koji su i dalje ostajali pri ranijim nemačkim ubeđenjima.

Sarajevski atentat na srpski nacionalni praznik Vidovdan 28. juna 1914. bio je povod ratu, a ne njegov uzrok. Od Aristotelovog vremena za svaki događaj postoji isto pravilo, da je zakonomernost njegove pojave u dubokim korenovima, a povod je slučajan, kao kad klica novog stabla izbija iz trave, pa najpre naiđe na kamen koji smeta i onda ga zaobiđe na povoljnije mesto.

Danas vrlo dobro znademo šta bi bio drugi povod Prvom svetskom ratu da Sarajevski atentat nije uspeo. On je i tako bio smesa „sistema i slučaja“, kako je formulisao jedan atentator na suđenju posle pogibije habzburškog prestolonaslednika. Namerno je izabran trenutak oko podneva kad Srbi idu u crkvu na molitve povodom Kosovske bitke 1389. Engleski istoričar Alan Dž. Tejlor, u knjizi o borbi za gospodstvo u Evropi 1848 – 1918, veli da bi se isto desilo kad bi engleski kralj odlučio da poseti Dablin u Irskoj na irski nacionalni praznik Svetog Patrika. Pre dve godine je britanska kraljica posetila prvi put Dablin, nakon dugog vremena kad to nije rađeno. Samo nekoliko pojedinaca se vrzmalo oko nje i irskog predsednika vlade. Uskoro posle toga je došao američki predsednik, kad je celi prostor na kojem je ranije bila engleska kraljica, zaposelo oko milion ljudi.

Slučaj je bio 1914. da su se prestolonaslednikova otvorena kola pogrešno uputila u jednu uličicu na desnoj strani, pa je šofer morao da ih usporava, zaustavi i vraća nazad. To je bilo dovoljno Gavrilu Principu da uspe u svojoj nameri. Sistem se sastojao u činjenici da je ranije bila stvorena zavera koju obično nazivaju „Crnom rukom“. Formalno su počeci njenog izranjanja na površinu istorije trajali od 1907, definitivno od 1912, ali bi se korenovi morali pustiti u dublju prošlost. Sve su balkanske zemlje, od kraja XIX veka, počele stvarati oficirske zavere. Najpre je nikla jedna grčka, pa zatim turska „Ujedinjenje i Progres“. U vreme ubijanja srpskog kraljevskog para 1903, srpska oficirska zavera je postojala, ali je još istoričari nisu sasvim rekonstruisali. Izvesno je da je u toj grupi bilo oficira koji su kasnije ušli u „Crnu ruku“. Ne pominje se ime tadašnjeg majora Dimitrijevića-Apisa. Habzburška obaveštajna služba je u tančine bila upoznata o ovoj zaveri za likvidaciju srpskog kraljevskog para. Svako jutro su u Zemunu dobivali nove stranice dnevnika srpskog ministra spoljnih poslova i predsednika vlade. Znali su da se kralj pre spavanja moli Bogu pred ikonicom koju je nosio u džepu. Ostaje pitanje, ne samo za ondašnju habzburšku vladu – kakvu osnovu imaju što nisu obavestili srpski kraljevski par šta se sprema. To je moralno pitanje svakom istoričaru koji o ovome piše.

Danas pouzdano znademo koji bi bio drugi povod Prvom svetskom ratu, da Sarajevski atentat nije uspeo. To je planiranje pobune Albanaca na jesen 1914. Ja sam u svoje vreme ispisivao građu u sarajevskom Državnom arhivu o planovima ekonomske mobilizacije za mogući Treći balkanski rat „na jesen ove godine“. Otkupljivana su, po Bosni i Hercegovini, krda goveda i konja, odašiljana u dalmatinske luke, odakle su se kasnije lako mogla prebacivati u albanske. Habzburška država je, inače, bila jako zainteresovana za stvaranje evropski orijentisane Albanije. To nije bilo jednostavno, jer je većina naroda želela autonomnu muslimansku Albaniju u Turskom carstvu, sa arapskom azbukom. Dubrovnik i Sarajevo su bili dva središta gde se pripremaju sve akcije oko ovog usmeravanja albanskog nacionalnog pokreta u zapadnoevropskom smislu. Pravljeni su nacrti albanske nacionalne azbuke, a ja sam („Stvaranje Jugoslavije 1790 – 1918“, 327, II) citirao potvrdu koju je istoričar Ludvig (Lajoš) Taloci platio jednom bečkom slikaru za slikanje zastave i grba Albanaca. Svi oni koji 28. novembra slave albanski Dan zastave, trebalo bi da znaju da je to 25. novembra 1897. isplaćeno 15 zlatnih forinti. Odatle crni dvoglavi, habzburški orao.

Pogrešno je pretpostavljati da je Franc Ferdinand bio zagovornik ideja o reformi carstva u demokratskom duhu. Ta se predstava stvorila zbog upotrebe reči reforma, za podlogu konzervativnog društva u starom, nepromenjenom stanju. U izvesnim oblastima, feudalizam u monarhiji nije bio okončan. Teško je uzmicao u nekim državnim ustanovama, kao vojska, spoljna politika, društvena elita koja stvara zakon društvene hijerarhije. Plemićko zvanje je na prvom mestu. Odeva se, barem u svim državnim ustanovama počev od carskog dvora, u nošnje sa starim šeširima sa šumicom nojevog perja. Franc Ferdinand je hteo da reformiše dvojnu federaciju sa Mađarima, u trojnu federaciju, u kojoj bi se stvorila i treća, slovenska jedinica. Taj „Trijalizam“ nikada nije otišao dalje od službenih kancelarija i seoskih parohija. Postoji „Trijalizam odozgor“ i „Trijalizam odozdo“. Ovaj poslednji predstavlja pokušaje da se preko seoskog sveštenstva razvije neka narodna podrška ovoj ideji. Ona nikad nije napustila jaje u kojem je začeta. To se delimično osetilo u nemirima 1903. godine. Nije mogla krenuti dalje od početka.

Jedan od razloga je i nedostatak razumevanja za ponašanje i političku ulogu samog prestolonaslednika. On je bio miljenik vojnog vrha, crkve, činovnika u višim i nižim ustanovama. Češki istoričar Bedrih Levenštajn je, u posebnoj raspravi, opisao stanje duhova u delu carstva koje je počivalo na nemačkom stanovništvu. Srednja klasa nemačke Austrije ima svoju predstavu budućnosti. Postoji kult katoličke, autoritarne države, koja će izigrati parlamentarnu demokratiju. Traži se „jaki čovek“ na vidiku, koji će voditi državu. U osnovi je to traženje zamene, nekog surogata modernog doba, nekadanjoj apsolutističkoj monarhiji. Opšte biračko pravo, za koga istoričari vele da je bio jedan od ciljeva Franca Ferdinanda, je bilo uvedeno 1907. u austrijskom, a 1910. u ugarskom delu carstva.

To nije bilo demokratsko opšte biračko pravo, jednakih građana. Uveden je kurijalni sistem, kakav je delimično u nekim varijantama i ranije primenjivan. Donje klase, ogromna većina naroda, su imale pravo izlaska na izbore, ali u parlament šalju proporcionalno manji deo poslanika nego srednje i gornje klase. U ugarskom parlamentu je uveden stari izborni sistem, modifikovan novim demografskim promenama. Tu je 60 odsto biračkog tela u državi, u parlament slalo samo 7 odsto poslanika. Govorilo se da u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini još uvek vlada apsolutizam, bez obzira na proglašenje novog parlamentarnog mehanizma, sa opštim biračkim pravom. U Hrvatskoj je stvarno imalo samo 3,5 odsto stanovništva pravo da bude zastupljeno u Saboru. Neki taj postotak još i smanjuju do 2 odsto. Izračunato je da je u Srbiji, nakon ustavnih promena 1903 – 1905, pravo glasa imalo 21 odsto naroda. Postoje i proračuni, koje je teže dokazati, da je taj postotak bio čak 70 odsto. Ni to nije, u pravom smislu reči, opšte biračko pravo, jer pravo glasa žena još nigde ne postoji u Evropi, iako borbe oko njega počinju da ponegde daju prve plodove. I bez toga, Srbija je ustavnim promenama do 1905. postala jezgro južnoslovenskog okupljanja.

Onoliko koliko su trezveni krugovi sa radošću zahtevali uvođenje bolje demokratije u monarhiji, vojni vrhovi su isto toliko prepadnuti da se zahtevi za parlamentarnom demokratijom ne bi postepeno zaista i uveli. To je bilo u skladu i sa ostalim evropskim svetom. Šef habzburškog generalštaba sanja o upotrebi artiljerije za rasterivanje demokratskog parlamenta, ako bi do njega slučajno došlo. Na prvom mestu je strah od razvoja političkih prilika u južnoslovenskim pokrajinama. Stanje u svetu i učinak ruske revolucije 1905. su ojačali sporazumevanje srpskih i hrvatskih političkih stranaka. Balkanski ratovi, odmah zatim su iza 1913. stvorili atmosferu ključanja. Sporazumom srpskih i hrvatskih političkih stranaka u Riječkoj i Zadarskoj rezoluciji 1905, 1906. zahtevana je saradnja svih političkih stranaka na ujedinjenju tri hrvatske pokrajine u jednu celinu. Zahvaljujući vrednom Ivanu Balti nije zaboravljena ni Osječka rezolucija 1905. („Zbornik za istoriju Bosne i Hercegovine SANU“, 6, 2009). I u njoj je zahtevano ujedinjenje Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom i „ravnopravnost i sloboda srpskom narodu“. Postojala je podrška nekih uticajnih mađarskih krugova, a u svim rezolucijama je osuđivana „Čista stranka prava“, sa svojim egzotičnim ekskluzivizmom prema koncepcijama jugoslovenskog približavanja. U svim tajnim pregovorima, pre objavljivanja ovih rezolucija, Bosna i Hrercegovina su igrale jednu od ključnih uloga. Policijski doušnici su izveštavali da se sporazumelo da je oslobođenje Bosne i Hercegovine stvar srpske nacionalne politike, a ujedinjenje hrvatskih pokrajina Hrvatske. Predviđana je opšta podrška ovim prioritetima.

Posebno je Omladinski pokret bio stalno u prvom redu. „Mlada Hrvatska“ se začinje nakon 1903, a nazvana je po jednom omladinskom listu. Izdvojena od nje je i „Mlada Dalmacija“. Oba pokreta su, glasom većine pripadnika i duhom onoga što su po svojim đačkim glasilima pisali, nadahnuta idejama o južnoslovenskom oslobođenju, uz stvaranje državnog saveza sa Srbijom. Glavna deviza oba ova hrvatska omladinska pokreta je „Nulla redemptio sine sanguine“ – Nema oslobođenja bez prolivanja krvi. „Mlada Hrvatska“, pored dominantne jugoslovenske većine, ima i svoje „dekadente“, velikohrvatskih nacionalista oko novostvorene „Čiste stranke prava“. Njih podržavaju klerikalci iz Katoličke crkve, pa još neistražena „Čista katolička akcija“, nadbiskupa Stepinca iz 1936. predstavlja samo simboliku koja potvrđuje činjenicu da je sve što se dešavalo u doba fašizma 1941 – 1945 bilo programski nacrtano u političkim grupacijama koje daju podlogu političkim projektima prestolonaslednika Franca Ferdinanda, pre 1914. Hrvatskim grupacijama toga roda, nakon Aneksije 1909. dolazi i glavnina muslimanskih stranaka Bosne i Hercegovine. Sultanov dvor u Carigradu im je 1909. zabranio da traže autonomiju Bosne i Hercegovine pod sultanovim suverenitetom. Njihov glavni neprijatelj od 1909. su mladi muslimanski intelektualci koji zauzimaju čelna mesta u „Mladoj Bosni“.

Značajnije su ideje „Čiste stranke prava“ od broja njihovog članstva. Na sastanku trojice predstavnika te partije sa nadbiskupom Štadlerom, u Aneksionoj krizi (Ivo Pilar, Iso Kršnjavi i Nikola Mandić) crta se okvir buduće Velike Hrvatske od reke Drine do italijanske granice u Istri. Kako na tom prostoru, istorija sama još nije bila stvorila svest o etničkom hrvatskom identitetu, ona se veštački crta. Srbe, Jevreje i Cigane bi trebalo eliminisati iz društva, pa zatim pristupiti preseljavanju katolika iz jedne pokrajine u drugu. Nadbiskup Štadler će kasnije podneti peticiju habzburškom dvoru o Velikoj Hrvatskoj, dok je u toku rata, nakon 1914. izgledalo da još ima vremena. U Aneksionoj krizi 1908 – 1909, kad se golim okom sa austrijske strane reke Drine može videti kako pred hotelima i kafanama (Ljubovija) nameštaju stolove, isturaju crvenu zastavu revolucije i počinju upisivanje dobrovoljaca u „Legije smrti“. Grupa oko „Čiste stranke prava“ odgovora idejom stvaranja hrvatske „Crne legije“ kao odgovor na mogući srpski gerilski rat u Bosni. Formiraće je tek u aprilu 1941, pošto je crna čoja za uniforme opljačkana iz jevrejskih trgovina, a Jevreji uz obilatu pomoć muslimanske rulje, u tri talasa odvođeni na jamu u Zapadnoj Bosni. Posao je završen do novembra 1941. Ustaške uniforme su po modelu italijanskih vojnih jedinica za rat u Etiopiji. Stoga na kapama, ne postoji pojas za pokrivanje ušiju, nego jedan mali pojas za zaštitu od vetra.

Likvidacija stanovništva kao politička mera, nije bila izum toga doba. Postojalo je to i ranije, pa odatle i neki preostaci starih običaja. Iz ranijeg gonjenja Jevreja iz katoličkog društva (možda i muslimana iz Španije krajem XV veka) nasleđena je deviza „Jedan deo prepustiti železu, drugi fuziji i treći ekspulziji“. Trećinu pobiti, decu do 14 godina asimilovati i prepustiti odgoju u katoličkim porodicama da zaborave odakle su i ko su, a treći deportovati.

U drugim delovima carstva, glavni društveni i politički oslonac Franca Ferdinanda je stranka bečkog gradonačelnika Karla Luegera. Njegova „Hrišćanska socijalistička partija“ je bila koren iz kojeg je nastao budući nacizam u Austriji. U „Mein Kampfu“ Hitler opisuje kako je, sa svojom porodicom bio učlanjen u tu antisemitsku stranku. Današnji Svetski kongres Jevreja zahteva da se poruši velelepni spomenik Karlu Luegeru na bečkom Ringu jer je Hitler od tog političkog okupljanja učio prve lekcije antisemitizma. Prestolonaslednik Franc Ferdinand je Luegera slao u Sarajevo, radi pridobijanja vođstva bosanskih muslimanskih partija. Sačuvane su fotografije napravljene pred sarajevskom gradskom većnicom. Iz Luegerovog antisemitskog „Hrišćanskog socijalizma“ rodio se austrijski fašizam. Od 1934. do 1938. je Austriju pretvorio u hrišćansku „Stalešku državu“, dok je Hitler Anšlusom 1938. nije ukinuo. Stranka je imala saradnika u „Hrišćanskim socijalisti ma“ u jugoslovenskoj i predjugoslovenskoj Sloveniji. Njeno levo krilo je sarađivalo sa komunistima u revoluciji 1941. U pozadini svega je bila ideologija katoličke crkve, pa nije čudo da je sam papa Pije X, u Julskoj krizi 1914, savetovao da Austro-Ugarska okupira Srbiju i tako se oslobodi korozivnog uticaja na Južne Slovene u Bosni, Hercegovini, Hrvatskoj i Dalmaciji.

Moglo bi se reći da Franc Ferdinand ni blizu nije imao neku podršku u narodu, kako bi neki istoričari nekada i danas hteli. Običan čovek je prema atentatu na njega 1914. mislio kao dobri vojak Švejk u Hašekovom romanu. Na vest da je poginuo Ferdinand, dobri vojak je najpre mislio je li to onaj Ferdinand, brico koji je umesto rakije popio losion za kosu. Kad su mu objasnili stvari, on se raspilavio pričom kakav bi revolver za takvu priliku trebalo upotrebiti i kako bi to on uradio. Zaključak bi bio da je ono što je Franc Ferdinand nastojao da istorijski ostvari, kasnije nazivano protofašizmom. Kasnije fašizam je baštinio ideje o potrebi odstranjenja nepoželjnih vera i naroda u Srednjoj Evropi. U „Na Drini ćuprija“ Ivo Andrić je ostavio istorijski vredan opis generacije „Mlade Bosne“.

Vreme pred izbijanje rata 1914. je doba kad duhovima vlada Ničeova filozofija o dolasku epohe „zmajeubica“ koji će stvoriti novi svet hrabrosti. Treba kao stari Rimljani u Pompejima „živeti pod vulkanima“. Policija i sudski islednici su, nakon atentata u Sarajevu 1914. pokušali da rekonstruišu ono što se naziva ideologijom tog pokreta. Kao Ivo Andrić poznije, svi su zapažali da postoji društveni fenomen Omladine. Policija je čak, za potrebe političara, sačinila i definiciju šta je to Omladina pred 1914. To je pokret mladih ljudi, srednjih klasa, koji se interesuju za politička zbivanja i žele da učestvuju u njima. „Mlada Bosna“ je podsticaj za ime dobila od slične družine u Hrvatskoj i Dalmaciji, a prvi put se u javnosti javlja 1907. Posle atentata, policija prevrće sve hartije iz kojih bi rekonstruisala ideologiju pokreta. Uzimani su pismeni zadaci sa maturskih ispita, prepisivani i tako, kao istorijski dokumenat, sačuvani u policijskim arhivima. Iza pismenog zadatka mladog Mladena Stojanovića stoji mladić koji je, sasvim verovatno, pročitao za jednu godinu više knjiga na srpskom i nemačkom jeziku nego što su radili kasniji profesori univerziteta.

U takvoj klimi se rodila ideja i ona je ostvarena da se ubije prestolonaslednik Franc Ferdinand. Samo u razdoblju od četiri godine, od 1910. do 1914. postojala su četiri pokušaja da se on ubije od južnoslovenskih omladinaca. Najpre je 1910. onemogućen da dođe u Sarajevo. Nakon što Bosna i Hercegovina dobiva ustav, parlament i ono što se naziva pokrajinskim državnostima, određena je delegacija za Sarajevo pod vođstvom Franca Ferdinanda, da predstavlja carski dvor na svečanostima. Srpski poslanik iz Beča je izvestio Ministarstvo inostranih dela da je zabranjeno da Franc Ferdinand predvodi delegaciju, jer je uzbuna u Mađarskoj bila tako žestoka, da se izričito govorilo da je njegov život u pitanju.

A onda je, u raspevanoj atmosferi nakon srpskih pobeda u Balkanskim ratovima, grupa „Mlada Dalmacija“, bliska saradnica „Mlade Hrvatske“, pokušala da ga ubije u Drnišu, jer je bilo objavljeno da će tada proći za Šibenik. Slobodan Kljakić je o tome objavio kratku studiju („Politika“, Beograd, 6. jula 2004). Poziva se na još neobjavljeni izvor koji se čuva u ostavštini Vicka Krstulovića. Mladi pesnici Vladimir Čerina i Tin Ujević su napravili u Drnišu, na mostu gde se ulazi u grad, zasedu. Navedena je samo godina 1913. Ukoliko prvi pokušaj na mostu ne bi uspeo, predviđena su još tri, do samog prijema u Gradskom veću. U trenutku, kad su se zaverenici vrzmali u Drnišu, u gradu se našao i već tada priznati svetski umetnik Ivan Meštrović. Njegovo rodno selo je u blizini. Kad je čuo šta njegovi prijatelji spremaju, Meštrović se sklonio u Split. Dok Kljakić još nije bio dovršio ovu, kratku, ali vrlo dragocenu studiju, Meštrović je bio živ. Imao je atelje na jednom katoličkom univerzitetu u Sjedinjenim Državama. Preko njegovog sina su mu se obratili pismom i od njega dobili pozitivan odgovor da se zavera zaista bila stvorila i da je on zbog nje otišao u Split. U političkom pogledu, Meštrović je bio istomišljenik mladih pesnika, ali je želeo da herojsku krv prepoznaju samo na skulpturama epskih junaka, koji „nose desnu u lijevoj ruci“.

Sa ovom Drniškom, najuže je vezana i lična zavera 1913. đaka trećeg razreda učiteljske škole u Šibeniku Luja Aljinovića. Nema podataka da je sa njim bila neka veća grupa. Policija ga je uhapsila, ali ga je ucenila da neće biti izveden pred sud ako dobrovoljno otputuje u Latinsku Ameriku. Umro je u Argentini 1965.

Četiri pokušaja atentata na prestolonaslednika za četiri godine, od kojih je samo poslednji uspeo, upućuju na zaključak da nisu slučajni. Očigledno je prestolonaslednik bio ličnost, kome je carski mundir suvladara („Mitregent“) kako je zvanično bio proglašen, bio zamena za nepopularnost u društvu. Sem podrške u klerikalizovanim redovima Austrije i delom Slovenije, većina je okretala glavu od njega. Kažu da je bio odveć osoran, drzak i netolerantan prema ljudima koji su dublje mislili. Od Aneksione krize 1908 – 1909, svet strahuje da je to bilo poslednje oprobavanje snaga pred veliki rat koji dolazi. U vreme kada poverenje sveta o Austro-Ugarskoj kao uračunljivoj svetskoj sili opada, bolje bi odgovarao jedan hladnokrvniji, političkim manevrima sklon državnik, a ne podoficir koji preti silom. Ispoljavao je averziju prema južnoslovenskom svetu, pa čak i rekao da bi ih sviju – pravoslavne, katolike i muslimane – trebalo potopiti u vodu i pustiti katolike da isplivaju. Očigledno je plagirao svog ideologa Karla Luegera da bi sve Jevreje trebalo ostaviti pod vodom, duže od pet minuta.

Svetski ratovi nisu događaji koji bi se rađali, ili okončavali, malim povodima koji se vide na površini i koje je lako izložiti grehu sa vesti da se proglase uzrocima tako velikih univerzalnih lomova. Svetski rat 1914 – 1918 ne bi bio svetski da je zavisio od toga koji je nedovršeni južnoslovenski pesnik prvi potegao oroz. Za svetski rat su morali postojati i svetski razlozi. Vreme pred 1914. opterećeno je opštim raspoloženjima da bi veliki ratni obračun doneo više koristi svakom evropskom društvu, nego štete. Živelo se u ubeđenju da je rat medicinsko sredstvo za odstranjenje smradova opšte truleži. Danas postoji velika literatura o tome, o opštoj zabludi da rat neće biti dug, da će razoriti stara tkanja koja se pred očima sviju raspadaju.

Želja za ratom je tkivo koje treba uračunati u opšti zbir uzroka Prvog svetskog rata. Niko nije zebao da će biti prva i najgora žrtva, nego da će on dobiti. U intelektualnom svetu Habzburške monarhije dominira pokret spasavanja Zapada („Abendlandsrette Bewegung“), koji polazi od toga da je socijalizam takvo spasonosno sredstvo. Daleko je vreme da se među južnoslovenskim, a najmanje srpskim, đacima traže takvi istomišljenici. Najbliži opštem proseku je mladi Miroslav Krleža. On je kasnije bio jako sličan bečkim „Levim ljudima s desna“ („Linke Leute von Rechts“). U traganju za ideologijom pokreta omladine u Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni, neke Krležine pripovetke izgledaju kao pravi izvor. Nesnošljivi uteg klerikalizma u Hrvatskoj opisao je u noveli „Mlada misa Alojza Tičeka“. Dva ljudska bića su uništena, jer se nesuđeni mladoženja morao zarediti u nepoželjnu životnu sudbinu sveštenika. Kad čuju zvona sa katedrale, kuvarice u predgrađu se krste i raspoznaju koje je koje zvono i šta poručuje. Njegova pripovetka „Veliki meštar svih hulja“ otišla je dalje i u kapitalizmu videla ono, što je Krleža nazvao „To prokleto crno nešto“. Hrvatski kapitalista šalje mrtvačke sanduke po celom svetu. Bili su na ceni zbog slavonske hrastovine od koje su napravljeni. Slaba strana svih tih levih ljudi s desna je što su mislili da takav kolosalni preobražaj sa kvascem socijalizma treba da počne od njihovog naroda, bez obzira koliko je bio daleko od odlučujućih sredina. Ni Krleža nije svoja dela objavljivao u ovo vreme priprema ubistva u Sarajevu 1914, ali su ipak bila sok iz plodova omladinskog kretanja pred rat te godine. U poznijim godinama je bio isključivo na stanovištu da ga treba smatrati pokretom omladine od 1903, dalje, i da je bila stvar nerazumevanja da ga nisu prihvatili u srpske dobrovoljce u Balkanskim ratovima.

Ova priča se navodi na ovom mestu samo što je epizoda u opštem stanju intelektualnih skupina i cele omladine pred rat 1914. Danas ne izgleda uverljivo da je u Hrvatskoj većina omladine žudela za obračunom sa habzburškom državom, davala žrtve za ujedinjenje sa Srbima u jugoslovenskoj državi. Danas, kada se svi hvališu herojstvom što su, uz obilatu pomoć saveza Vatikana i Sjedinjenih Država, etnički očistili svoju zemlju, teško je naći pojedinca koji će priznati da je komunizam i jugoslovenska zajednica bilo vreme, po svemu bolje od današnjeg osećanja da su samo katolički klerikalci zadovoljni postignutim. Strah vlada nama da se korenovi ove tragedije mogu lako ponavljati. Demokratija uvedena iz Amerike se svima ogadila. Svakome zvuči čudno da su pred 1914. omladinci čekali trenutak da polože život protiv tirana. Ubistvo, kao istorijska vrlina, nije izmišljena od istoričara. Da nije imalo čvrste osnove u ondašnjim društvima, istoričari ne bi ni znali za nju. Čak i u Francuskoj, čija je demokratija priželjkivana na Balkanu kao dar sa nebesa, ubili su vođu socijalista Žana Žoresa, jer se protivio ratu. U Sarajevu je muslimanska ulična rulja vikala: „Živeo rat“. Problem je u tome što su svi verovali da su nevaljalci u taboru njihovih protivnika.

Piše Milorad Ekmečić

Izvor: PEČAT