Да ли прослава, обележавање, или обнова ратне атмосфере Сарајевског атентата и Првог светског рата 1914 – 1918?

Питања о стварним узроцима Првог светског рата ни после jедног века нису разрешена. У сусрет стотоj годишњици од избиjања великог сукоба коjи jе заувек променио свет, узавреле су расправе у окриљу науке и псеудонауке, а њихово посебно обележjе jе дубока политизациjа и идеолошки обоjено тумачење чињеница. „Гледамо ли како се оно што се догодило пре jедног века, поново покушава обновити“, и шта jе истина о узроцима избиjања катаклизме 1914. – питања су на коjа одговара наш водећи историчар, чиjе драгоцено промишљање обjављуjемо у овом и наредном броjу „Печата“

Милорад Екмечић

Да ли данас нешто славимо, или у духу покушавамо да обновимо jедну трагедиjу коjа нас jе опет снашла? Нити славимо, нити обележавамо, него гледамо како се оно што се догодило пре jедног века, поново покушава обновити. Двестогодишњица стварања Сjедињених Држава Америке (1976) праћена jе jедним великим светским конгресом историчара у Сан Франциску. Два века од Француске револуциjе, 1989. већ jе личило да свет више жали што се „сунце слободе“ у Францускоj родило у крви и огњу, па се председница британске владе тада сетила гвозденог бича коjим jе смањен броj ондашњих Француза за неколико милиона, Британиjа jе – онда као и увек – била оаза мира. Поново се издавао роман Чарлса Дикенса о две породице. Једна jе живела у хармониjи и миру на британском земљишту, а друга у Францускоj броjала како jедан по jедан члан бива убиjан. Заборавило се, да jе то што су Французи радили 1789 – 1799, Енглези радили у своjоj Пуританскоj револуциjи средином XVII века (1642 – 1660). И они су усред Лондона одрубили главу своме краљу, као што су Французи урадили век и по после тога у средишту Париза. Данас се туристима не показуjе ни jедно ни друго место, као тачке где се ковала људска историjа. А у тим прославама смо и ми Срби наjгоре прошли. Наjпре jе било замишљено да се одржи велелепна прослава Карађорђеве буне 1804, па се онда постидели, кад су нам из англосаксонског света поручили да се револуциjе не славе, него да корак по корак своjе породице водимо у миру и хармониjи ка прогресу.

А где смо данас, са тим прославама, или обележавањима, како се коме свиди? Ово jе редак jубилеj око кога се хаjке воде годину дана пре него треба. Данас обнављамо оно што се догодило пре jедног века у Сараjеву, па у целом свету 1914. Као и онда, тако и данас Срби славе Гаврилов пуцање на хабзбуршког престолонаследника. Моj отац и моj деда су били кметови на поседу муслиманског бега, коjи jе у време жетве свраћао у село да узме трећину прихода као своjе. Моjе jе детињство било испуњено причама о томе. Ни данас ми ниjе jасна сасвим реченица коjу сам тада чуо: „Оприспи балиjо и при jунету има уже!“ Досадило моjим Драгичевићима – Екмечићима да бег дође по своjу трећину, па су звали: „Хасане, Хасане, дођи огладњели смо.“ Он се дрско окренуо и довикнуо им ону реченицу коjу споменух – „Нисам jа Хасан, него Хаса-бег“. Ту би реч оприспити значила ословити, титулисати, иако jе у речницима турцизама и другим не нађох. После Гавриловог пуцња дед ми jе ухапшен као и сви одрасли мушкарци. Стрпани у стоваришта на железничким станицама, да jедног по jедног као таоце трпаjу у вагоне како коjи воз наиђе. Дубоко у души, деда се радовао што jе Гаврило опалио да се никад више, нико не мора оприспити, пре него што му бег узме трећину годишње цркавице.

У цркви у Чапљини сам се крстио 1928. На вест о пуцању у Сараjеву, руља других двеjу вера jе цркву почела рушити, однели из ње све што се могло понети. Поново су jе рушили и опухали из ње позлаћена крста, рипиде и чираке, а онда и по трећи пут 1992, кад се распала држава коjоj се моj деда 1914. почео да радуjе. Ко jе тада плакао и данас плаче, ко jе подизао палом престолонаследнику споменик у Сараjеву, подиже га и данас по други пут. Било jе Срба коjи су грдно осуђивали атентат, па jедан у Сараjеву код матичара променио име jер jе било исто као код jедног од завереника. Нема вести да неки данас у Београду помишљаjу да то ураде. Стрпљења мало, биће их.

Не сећам се да ли jе ико икад прогласио и Милоша Обилића атентатором, jер сваки витез у jеднодневном боjу сања да убиjе заповедника противничких страна. Нешто сам сумњичав да ће неки данас прогласити терористом и Пjера Безухова, из Толстоjевог „Рата и мира“. Кад jе Наполеон заузео Москву, он jе позвао jедног француског официра на ручак, да заобилазним путем сазна куда пролази његов цар, да га убиjе. Добричина каквог свет под небесима ниjе видео би данас – ако знаjу за њега – био од неких осумњичен да jе злонамерник из муслиманског подземља коjи сања како да сруши jош покоjи њуjоршки небодер. Све сам нешто радознао да неће у моjоj Чапљини сада поново неко однети позлаћене рипиде. Не веруjем да би то некоме сметало, сем понеком Србину коjи у Чапљини jош некако тавори.

Амерички историчар Земан, у књизи о Првом светском рату и атентату у Сараjеву 1914. цитира службено становиште дела хабзбуршких власти да треба потпуно забранити српску ћирилицу. Описао сам то шире у књизи „Стварање Југославиjе 1790 – 1918“ (II том, делови под насловима „Jungslawen, омладински покрет 1903 – 1914“ и друго „Страх од деце“). Шеф полициjе у Сараjеву, пред атентат 1914, званично известио да у службеним круговима постоjи страх од деце. Саслушаван дечак од десет година, што jе у школскоj клупи видео лик цара на дописници свог школског друга, па врхом џепног ножића показао како би га по врату требало преклати. Новине писале да jе саслушаван и дечак од 14 година, jер jе „погрђивао цара“.

Ћирилицу укидали, jер jе власт образлагала да jе то знак Истока пред капиjама западне цивилизациjе „коjу ми данас (1914) бранимо“. Поново каменицама лупаjу табле по Хрватскоj, jер су неки од оних jадника из „Домовинског рата“ jош тамо преостали да живе. Требало би упитати хрватске књижевнике, да ли се хрватски народ изнутра интегрише по неком другом лепилу, или jе то само злонамерност према Србима коjа их као нациjу држи на окупу. Да ли се тамо неко стиди што се домовинским ратом назива протеривање 300.000 српске браће, како пише у књизи Никице Барића „Српска побуна у Хрватскоj 1990 – 1995“ (2005). По попису 1991. у Хрватскоj их jе било 581.663, уз 106.041 Југословена. Мора да их jе протерано више, па опет боjовници лупаjу табле са ћирилицом, као што су 1914. радили у одбрану западне цивилизациjе коjу они бране, од оних голаћа што су одмаглили од те цивилизациjе. Сви коjи су 1914. морали да оприспе, Гаврила су сматрали хероjем.

А шта раде историчари данас, кад неки славе, неки обележаваjу Сараjевски атентат? Требало би при томе разликовати америчко jавно мњење од остатка света. Џон Греj, кога сматраjу данас наjвећим живим британским филозофом, у „Сатанскоj литургиjи“, вели да данашњи либерали у Сjедињеним Државама сматраjу да нема историjске науке, него да постоjи бољих и лошиjих историjа. У Америци jе могуће да се духови мењаjу у оценама Сараjевског атентата. Али 1914. тамо jе била већина са председником Вудроу Вилсоном коjи се питао шта Аустро-Угарска има да тражи у Босни и Херцеговини, а његов противник, око Републиканске странке и бивши председник Теодор Рузвелт, мислио jе да jе за рат 1914. крива Србиjа, jер jе напала туђу земљу Босну и Херцеговину. Вилсона су прогласили педером, док се то ниjе сматрало врлином, а Рузвелт влада духовима нациjе коjа улази у нови рат, пре него jе прошли завршила.

Данас Америка више ниjе подељена. Сви су на jедноj страни нових реакционара, какав jе био Теодор Рузвелт. Он jе (1915. и 1919.) тражио да се не ствара „Лига народа“, у коjоj би све нациjе биле jеднаке, него „Лига победника“ у коjу би спадале све западне земље, на челу са САД, Немачком на другом месту и тако редом по снази. Ниjедан словенски народ у ту „Лигу победника“ не би могао крочити. Предвиђао jе да та лига располаже са воjском морнаричке пешадиjе за воjне интервенциjе, против оних коjи дижу главу. Мислио jе (1919.) да треба створити и jедан „Међународни трибунал“ за кажњавање окривљених.

Са Вудроу Вилсоном jе умрло далеко више него што jе jедан демократски визионар. Кад су му саветовали да пошаље у Мексико америчку поморску пешадиjу да уведе демократиjу и заустави револуциjу, одговорио jе да се демократиjа не извози, него jе сваки народ мора извоjевати у децениjама дугим, крвавим борбама на улицама своjих градова. Вилсон jе страховао да ће рат у Америци подрезати коренове демократиjи. Тамо jош полициjа ниjе сматрана обавезном националном институциjом, него jе везана за поjедине градоначелнике и државе. Наjгоре од свега, рат обавезно мора у друштво увести унутрашње шпиjунирање, доушништво, суседа и суседа.

Данас jе Америка наjмилитаризованиjе друштво на свету, одузела некадањи примат коjи су историчари приписивали Прускоj и касниjе Немачкоj. Горе од тога – Америка jе постала и наjполициjскиjа држава на свету. Кад сам први пут, на дуже, био у Америци (Принстон 1960 – 1961) студенти су ме задиркивали да долазим из земље где jе народ заробљен. Тражили да им покажем „унутрашњи пасош“, личну карту коjу смо морали да са собом носимо, а код њих тога ниjе било. Данас у америчким личним картама постоjи не само класични отисак прста, него и снимак дна ока. Стидео би се данас Стаљин што се задовољавао само отиском прста. Никад у свету слободна индивидуа ниjе била подређена милитаризованоj држави, као што jе у данашњим САД. На исток иду истим путем као Немачка до 1914. Као у свим другим стварима – одевању, брзоj храни, хомосексуализму, остали свет и у оценама 1914. следи Америку. Како друштво, тако се понаша и већина историчара. Због тога мислим да се они разликуjу у оценама Сараjевског атентата 1914. Тамо се наjмање поштуjу тековине историjске науке и она наjплићи траг уцртава у главама просечних интелектуалаца, а наjмање историчара. Светска наука jе одавно преломила штап на суђењу ко jе крив за Сараjевски атентат и та ће се оцена у науци, а не политичком шкрабању, одржати и данас и у будућности. Версаjски мировни уговор 1919. има тачку да jе кривац за Светски рат била Немачка. До1962. су немачки историчари то порицали. Када jе 1962. велики научник Фриц Фишер написао књигу о тежњама Немачке да постане светска сила и тако постала крива за рат 1914, ствар се почела да мења.

Направљена jе научна систематизациjа разних теориjа о кривици за Сараjевски атентат. Наjбоља решења су у књигама Пjера Ренувена 1923. и 1928. У последњоj, о непосредним почецима рата 1914, он jе све теориjе поделио у три групе:

Полициjска завера,

Мађарска завера,

Политички злочин.

У време када Пjер Ренувен обjављуjе своjе велико дело 1928. („The Immediate Origins of the War 28th June – 4th July 1914“) сматран jе наjбољим историчарем Првог светског рата. Без обзира на еволуциjу истраживања у свим цивилизованим земљама света, резултати су до данас остали исти и у начелу се оцене и закључци нису битно изменили. Посебно су немачка и аустриjска наука остаjале упорно при убеђењу да одговорност за избиjање рата и атентат, непосредно пре њега, сносе српска влада и савезничке земље Антанте, Русиjа, Француска и Велика Британиjа. Кад jе 1962. Фриц Фишер обjавио своjе епохално дело о тежњама Немачке да постане светска сила, коначно jе дошло до неког уjедначавања свих истраживања да jе Немачка одговорна за избиjање Првог светског рата. Од 1892, Немачка има у виду економски успон Сjедињених Држава, па развиjа стратегиjу о немачкоj политици историjског одговора овом америчком изазову. Укратко jе немачка стратегиjа била да у тесном савезу са Аустро-Угарском доминира Средњом Европом, па да на таj начин Европа, под немачким вођством, доминира целим светом. Тежња да постане „Хегемон хегемона“ jе основна подлога и Првог и Другог светског рата. Књига Фрица Фишера jе била изазов за целу светску науку, посебно немачку у коjоj се jавила школа истраживача коjи су и даље остаjали при раниjим немачким убеђењима.

Сараjевски атентат на српски национални празник Видовдан 28. jуна 1914. био jе повод рату, а не његов узрок. Од Аристотеловог времена за сваки догађаj постоjи исто правило, да jе закономерност његове поjаве у дубоким кореновима, а повод jе случаjан, као кад клица новог стабла избиjа из траве, па наjпре наиђе на камен коjи смета и онда га заобиђе на повољниjе место.

Данас врло добро знадемо шта би био други повод Првом светском рату да Сараjевски атентат ниjе успео. Он jе и тако био смеса „система и случаjа“, како jе формулисао jедан атентатор на суђењу после погибиjе хабзбуршког престолонаследника. Намерно jе изабран тренутак око поднева кад Срби иду у цркву на молитве поводом Косовске битке 1389. Енглески историчар Алан Џ. Теjлор, у књизи о борби за господство у Европи 1848 – 1918, вели да би се исто десило кад би енглески краљ одлучио да посети Даблин у Ирскоj на ирски национални празник Светог Патрика. Пре две године jе британска краљица посетила први пут Даблин, након дугог времена кад то ниjе рађено. Само неколико поjединаца се врзмало око ње и ирског председника владе. Ускоро после тога jе дошао амерички председник, кад jе цели простор на коjем jе раниjе била енглеска краљица, запосело око милион људи.

Случаj jе био 1914. да су се престолонаследникова отворена кола погрешно упутила у jедну уличицу на десноj страни, па jе шофер морао да их успорава, заустави и враћа назад. То jе било довољно Гаврилу Принципу да успе у своjоj намери. Систем се састоjао у чињеници да jе раниjе била створена завера коjу обично називаjу „Црном руком“. Формално су почеци њеног израњања на површину историjе траjали од 1907, дефинитивно од 1912, али би се коренови морали пустити у дубљу прошлост. Све су балканске земље, од краjа XIX века, почеле стварати официрске завере. Наjпре jе никла jедна грчка, па затим турска „Уjедињење и Прогрес“. У време убиjања српског краљевског пара 1903, српска официрска завера jе постоjала, али jе jош историчари нису сасвим реконструисали. Извесно jе да jе у тоj групи било официра коjи су касниjе ушли у „Црну руку“. Не помиње се име тадашњег маjора Димитриjевића-Аписа. Хабзбуршка обавештаjна служба jе у танчине била упозната о овоj завери за ликвидациjу српског краљевског пара. Свако jутро су у Земуну добивали нове странице дневника српског министра спољних послова и председника владе. Знали су да се краљ пре спавања моли Богу пред иконицом коjу jе носио у џепу. Остаjе питање, не само за ондашњу хабзбуршку владу – какву основу имаjу што нису обавестили српски краљевски пар шта се спрема. То jе морално питање сваком историчару коjи о овоме пише.

Данас поуздано знадемо коjи би био други повод Првом светском рату, да Сараjевски атентат ниjе успео. То jе планирање побуне Албанаца на jесен 1914. Ја сам у своjе време исписивао грађу у сараjевском Државном архиву о плановима економске мобилизациjе за могући Трећи балкански рат „на jесен ове године“. Откупљивана су, по Босни и Херцеговини, крда говеда и коња, одашиљана у далматинске луке, одакле су се касниjе лако могла пребацивати у албанске. Хабзбуршка држава jе, иначе, била jако заинтересована за стварање европски ориjентисане Албаниjе. То ниjе било jедноставно, jер jе већина народа желела аутономну муслиманску Албаниjу у Турском царству, са арапском азбуком. Дубровник и Сараjево су били два средишта где се припремаjу све акциjе око овог усмеравања албанског националног покрета у западноевропском смислу. Прављени су нацрти албанске националне азбуке, а jа сам („Стварање Југославиjе 1790 – 1918“, 327, II) цитирао потврду коjу jе историчар Лудвиг (Лаjош) Талоци платио jедном бечком сликару за сликање заставе и грба Албанаца. Сви они коjи 28. новембра славе албански Дан заставе, требало би да знаjу да jе то 25. новембра 1897. исплаћено 15 златних форинти. Одатле црни двоглави, хабзбуршки орао.

Погрешно jе претпостављати да jе Франц Фердинанд био заговорник идеjа о реформи царства у демократском духу. Та се представа створила због употребе речи реформа, за подлогу конзервативног друштва у старом, непромењеном стању. У извесним областима, феудализам у монархиjи ниjе био окончан. Тешко jе узмицао у неким државним установама, као воjска, спољна политика, друштвена елита коjа ствара закон друштвене хиjерархиjе. Племићко звање jе на првом месту. Одева се, барем у свим државним установама почев од царског двора, у ношње са старим шеширима са шумицом ноjевог перjа. Франц Фердинанд jе хтео да реформише двоjну федерациjу са Мађарима, у троjну федерациjу, у коjоj би се створила и трећа, словенска jединица. Таj „Триjализам“ никада ниjе отишао даље од службених канцелариjа и сеоских парохиjа. Постоjи „Триjализам одозгор“ и „Триjализам одоздо“. Оваj последњи представља покушаjе да се преко сеоског свештенства развиjе нека народна подршка овоj идеjи. Она никад ниjе напустила jаjе у коjем jе зачета. То се делимично осетило у немирима 1903. године. Ниjе могла кренути даље од почетка.

Један од разлога jе и недостатак разумевања за понашање и политичку улогу самог престолонаследника. Он jе био миљеник воjног врха, цркве, чиновника у вишим и нижим установама. Чешки историчар Бедрих Левенштаjн jе, у посебноj расправи, описао стање духова у делу царства коjе jе почивало на немачком становништву. Средња класа немачке Аустриjе има своjу представу будућности. Постоjи култ католичке, ауторитарне државе, коjа ће изиграти парламентарну демократиjу. Тражи се „jаки човек“ на видику, коjи ће водити државу. У основи jе то тражење замене, неког сурогата модерног доба, некадањоj апсолутистичкоj монархиjи. Опште бирачко право, за кога историчари веле да jе био jедан од циљева Франца Фердинанда, jе било уведено 1907. у аустриjском, а 1910. у угарском делу царства.

То ниjе било демократско опште бирачко право, jеднаких грађана. Уведен jе куриjални систем, какав jе делимично у неким вариjантама и раниjе примењиван. Доње класе, огромна већина народа, су имале право изласка на изборе, али у парламент шаљу пропорционално мањи део посланика него средње и горње класе. У угарском парламенту jе уведен стари изборни систем, модификован новим демографским променама. Ту jе 60 одсто бирачког тела у држави, у парламент слало само 7 одсто посланика. Говорило се да у Хрватскоj и Босни и Херцеговини jош увек влада апсолутизам, без обзира на проглашење новог парламентарног механизма, са општим бирачким правом. У Хрватскоj jе стварно имало само 3,5 одсто становништва право да буде заступљено у Сабору. Неки таj постотак jош и смањуjу до 2 одсто. Израчунато jе да jе у Србиjи, након уставних промена 1903 – 1905, право гласа имало 21 одсто народа. Постоjе и прорачуни, коjе jе теже доказати, да jе таj постотак био чак 70 одсто. Ни то ниjе, у правом смислу речи, опште бирачко право, jер право гласа жена jош нигде не постоjи у Европи, иако борбе око њега почињу да понегде даjу прве плодове. И без тога, Србиjа jе уставним променама до 1905. постала jезгро jужнословенског окупљања.

Онолико колико су трезвени кругови са радошћу захтевали увођење боље демократиjе у монархиjи, воjни врхови су исто толико препаднути да се захтеви за парламентарном демократиjом не би постепено заиста и увели. То jе било у складу и са осталим европским светом. Шеф хабзбуршког генералштаба сања о употреби артиљериjе за растеривање демократског парламента, ако би до њега случаjно дошло. На првом месту jе страх од развоjа политичких прилика у jужнословенским покраjинама. Стање у свету и учинак руске револуциjе 1905. су оjачали споразумевање српских и хрватских политичких странака. Балкански ратови, одмах затим су иза 1913. створили атмосферу кључања. Споразумом српских и хрватских политичких странака у Риjечкоj и Задарскоj резолуциjи 1905, 1906. захтевана jе сарадња свих политичких странака на уjедињењу три хрватске покраjине у jедну целину. Захваљуjући вредном Ивану Балти ниjе заборављена ни Осjечка резолуциjа 1905. („Зборник за историjу Босне и Херцеговине САНУ“, 6, 2009). И у њоj jе захтевано уjедињење Далмациjе са Хрватском и Славониjом и „равноправност и слобода српском народу“. Постоjала jе подршка неких утицаjних мађарских кругова, а у свим резолуциjама jе осуђивана „Чиста странка права“, са своjим егзотичним ексклузивизмом према концепциjама jугословенског приближавања. У свим таjним преговорима, пре обjављивања ових резолуциjа, Босна и Хрерцеговина су играле jедну од кључних улога. Полициjски доушници су извештавали да се споразумело да jе ослобођење Босне и Херцеговине ствар српске националне политике, а уjедињење хрватских покраjина Хрватске. Предвиђана jе општа подршка овим приоритетима.

Посебно jе Омладински покрет био стално у првом реду. „Млада Хрватска“ се зачиње након 1903, а названа jе по jедном омладинском листу. Издвоjена од ње jе и „Млада Далмациjа“. Оба покрета су, гласом већине припадника и духом онога што су по своjим ђачким гласилима писали, надахнута идеjама о jужнословенском ослобођењу, уз стварање државног савеза са Србиjом. Главна девиза оба ова хрватска омладинска покрета jе „Nulla redemptio sine sanguine“ – Нема ослобођења без проливања крви. „Млада Хрватска“, поред доминантне jугословенске већине, има и своjе „декаденте“, великохрватских националиста око новостворене „Чисте странке права“. Њих подржаваjу клерикалци из Католичке цркве, па jош неистражена „Чиста католичка акциjа“, надбискупа Степинца из 1936. представља само симболику коjа потврђуjе чињеницу да jе све што се дешавало у доба фашизма 1941 – 1945 било програмски нацртано у политичким групациjама коjе даjу подлогу политичким проjектима престолонаследника Франца Фердинанда, пре 1914. Хрватским групациjама тога рода, након Анексиjе 1909. долази и главнина муслиманских странака Босне и Херцеговине. Султанов двор у Цариграду им jе 1909. забранио да траже аутономиjу Босне и Херцеговине под султановим суверенитетом. Њихов главни неприjатељ од 1909. су млади муслимански интелектуалци коjи заузимаjу челна места у „Младоj Босни“.

Значаjниjе су идеjе „Чисте странке права“ од броjа њиховог чланства. На састанку троjице представника те партиjе са надбискупом Штадлером, у Анексионоj кризи (Иво Пилар, Исо Кршњави и Никола Мандић) црта се оквир будуће Велике Хрватске од реке Дрине до италиjанске границе у Истри. Како на том простору, историjа сама jош ниjе била створила свест о етничком хрватском идентитету, она се вештачки црта. Србе, Јевреjе и Цигане би требало елиминисати из друштва, па затим приступити пресељавању католика из jедне покраjине у другу. Надбискуп Штадлер ће касниjе поднети петициjу хабзбуршком двору о Великоj Хрватскоj, док jе у току рата, након 1914. изгледало да jош има времена. У Анексионоj кризи 1908 – 1909, кад се голим оком са аустриjске стране реке Дрине може видети како пред хотелима и кафанама (Љубовиjа) намештаjу столове, истураjу црвену заставу револуциjе и почињу уписивање добровољаца у „Легиjе смрти“. Група око „Чисте странке права“ одговора идеjом стварања хрватске „Црне легиjе“ као одговор на могући српски герилски рат у Босни. Формираће jе тек у априлу 1941, пошто jе црна чоjа за униформе опљачкана из jевреjских трговина, а Јевреjи уз обилату помоћ муслиманске руље, у три таласа одвођени на jаму у Западноj Босни. Посао jе завршен до новембра 1941. Усташке униформе су по моделу италиjанских воjних jединица за рат у Етиопиjи. Стога на капама, не постоjи поjас за покривање ушиjу, него jедан мали поjас за заштиту од ветра.

Ликвидациjа становништва као политичка мера, ниjе била изум тога доба. Постоjало jе то и раниjе, па одатле и неки преостаци старих обичаjа. Из раниjег гоњења Јевреjа из католичког друштва (можда и муслимана из Шпаниjе краjем XV века) наслеђена jе девиза „Један део препустити железу, други фузиjи и трећи експулзиjи“. Трећину побити, децу до 14 година асимиловати и препустити одгоjу у католичким породицама да забораве одакле су и ко су, а трећи депортовати.

У другим деловима царства, главни друштвени и политички ослонац Франца Фердинанда jе странка бечког градоначелника Карла Луегера. Његова „Хришћанска социjалистичка партиjа“ jе била корен из коjег jе настао будући нацизам у Аустриjи. У „Mein Kampfu“ Хитлер описуjе како jе, са своjом породицом био учлањен у ту антисемитску странку. Данашњи Светски конгрес Јевреjа захтева да се поруши велелепни споменик Карлу Луегеру на бечком Рингу jер jе Хитлер од тог политичког окупљања учио прве лекциjе антисемитизма. Престолонаследник Франц Фердинанд jе Луегера слао у Сараjево, ради придобиjања вођства босанских муслиманских партиjа. Сачуване су фотографиjе направљене пред сараjевском градском већницом. Из Луегеровог антисемитског „Хришћанског социjализма“ родио се аустриjски фашизам. Од 1934. до 1938. jе Аустриjу претворио у хришћанску „Сталешку државу“, док jе Хитлер Аншлусом 1938. ниjе укинуо. Странка jе имала сарадника у „Хришћанским социjалисти ма“ у jугословенскоj и предjугословенскоj Словениjи. Њено лево крило jе сарађивало са комунистима у револуциjи 1941. У позадини свега jе била идеологиjа католичке цркве, па ниjе чудо да jе сам папа Пиjе X, у Јулскоj кризи 1914, саветовао да Аустро-Угарска окупира Србиjу и тако се ослободи корозивног утицаjа на Јужне Словене у Босни, Херцеговини, Хрватскоj и Далмациjи.

Могло би се рећи да Франц Фердинанд ни близу ниjе имао неку подршку у народу, како би неки историчари некада и данас хтели. Обичан човек jе према атентату на њега 1914. мислио као добри воjак Швеjк у Хашековом роману. На вест да jе погинуо Фердинанд, добри воjак jе наjпре мислио jе ли то онаj Фердинанд, брицо коjи jе уместо ракиjе попио лосион за косу. Кад су му обjаснили ствари, он се распилавио причом какав би револвер за такву прилику требало употребити и како би то он урадио. Закључак би био да jе оно што jе Франц Фердинанд настоjао да историjски оствари, касниjе називано протофашизмом. Касниjе фашизам jе баштинио идеjе о потреби одстрањења непожељних вера и народа у Средњоj Европи. У „На Дрини ћуприjа“ Иво Андрић jе оставио историjски вредан опис генерациjе „Младе Босне“.

Време пред избиjање рата 1914. jе доба кад духовима влада Ничеова филозофиjа о доласку епохе „змаjеубица“ коjи ће створити нови свет храбрости. Треба као стари Римљани у Помпеjима „живети под вулканима“. Полициjа и судски иследници су, након атентата у Сараjеву 1914. покушали да реконструишу оно што се назива идеологиjом тог покрета. Као Иво Андрић позниjе, сви су запажали да постоjи друштвени феномен Омладине. Полициjа jе чак, за потребе политичара, сачинила и дефинициjу шта jе то Омладина пред 1914. То jе покрет младих људи, средњих класа, коjи се интересуjу за политичка збивања и желе да учествуjу у њима. „Млада Босна“ jе подстицаj за име добила од сличне дружине у Хрватскоj и Далмациjи, а први пут се у jавности jавља 1907. После атентата, полициjа преврће све хартиjе из коjих би реконструисала идеологиjу покрета. Узимани су писмени задаци са матурских испита, преписивани и тако, као историjски докуменат, сачувани у полициjским архивима. Иза писменог задатка младог Младена Стоjановића стоjи младић коjи jе, сасвим вероватно, прочитао за jедну годину више књига на српском и немачком jезику него што су радили касниjи професори универзитета.

У таквоj клими се родила идеjа и она jе остварена да се убиjе престолонаследник Франц Фердинанд. Само у раздобљу од четири године, од 1910. до 1914. постоjала су четири покушаjа да се он убиjе од jужнословенских омладинаца. Наjпре jе 1910. онемогућен да дође у Сараjево. Након што Босна и Херцеговина добива устав, парламент и оно што се назива покраjинским државностима, одређена jе делегациjа за Сараjево под вођством Франца Фердинанда, да представља царски двор на свечаностима. Српски посланик из Беча jе известио Министарство иностраних дела да jе забрањено да Франц Фердинанд предводи делегациjу, jер jе узбуна у Мађарскоj била тако жестока, да се изричито говорило да jе његов живот у питању.

А онда jе, у распеваноj атмосфери након српских победа у Балканским ратовима, група „Млада Далмациjа“, блиска сарадница „Младе Хрватске“, покушала да га убиjе у Дрнишу, jер jе било обjављено да ће тада проћи за Шибеник. Слободан Кљакић jе о томе обjавио кратку студиjу („Политика“, Београд, 6. jула 2004). Позива се на jош необjављени извор коjи се чува у оставштини Вицка Крстуловића. Млади песници Владимир Черина и Тин Уjевић су направили у Дрнишу, на мосту где се улази у град, заседу. Наведена jе само година 1913. Уколико први покушаj на мосту не би успео, предвиђена су jош три, до самог приjема у Градском већу. У тренутку, кад су се завереници врзмали у Дрнишу, у граду се нашао и већ тада признати светски уметник Иван Мештровић. Његово родно село jе у близини. Кад jе чуо шта његови приjатељи спремаjу, Мештровић се склонио у Сплит. Док Кљакић jош ниjе био довршио ову, кратку, али врло драгоцену студиjу, Мештровић jе био жив. Имао jе атеље на jедном католичком универзитету у Сjедињеним Државама. Преко његовог сина су му се обратили писмом и од њега добили позитиван одговор да се завера заиста била створила и да jе он због ње отишао у Сплит. У политичком погледу, Мештровић jе био истомишљеник младих песника, али jе желео да хероjску крв препознаjу само на скулптурама епских jунака, коjи „носе десну у лиjевоj руци“.

Са овом Дрнишком, наjуже jе везана и лична завера 1913. ђака трећег разреда учитељске школе у Шибенику Луjа Аљиновића. Нема података да jе са њим била нека већа група. Полициjа га jе ухапсила, али га jе уценила да неће бити изведен пред суд ако добровољно отпутуjе у Латинску Америку. Умро jе у Аргентини 1965.

Четири покушаjа атентата на престолонаследника за четири године, од коjих jе само последњи успео, упућуjу на закључак да нису случаjни. Очигледно jе престолонаследник био личност, коме jе царски мундир сувладара („Mitregent“) како jе званично био проглашен, био замена за непопуларност у друштву. Сем подршке у клерикализованим редовима Аустриjе и делом Словениjе, већина jе окретала главу од њега. Кажу да jе био одвећ осоран, дрзак и нетолерантан према људима коjи су дубље мислили. Од Анексионе кризе 1908 – 1909, свет страхуjе да jе то било последње опробавање снага пред велики рат коjи долази. У време када поверење света о Аустро-Угарскоj као урачунљивоj светскоj сили опада, боље би одговарао jедан хладнокрвниjи, политичким маневрима склон државник, а не подофицир коjи прети силом. Испољавао jе аверзиjу према jужнословенском свету, па чак и рекао да би их свиjу – православне, католике и муслимане – требало потопити у воду и пустити католике да испливаjу. Очигледно jе плагирао свог идеолога Карла Луегера да би све Јевреjе требало оставити под водом, дуже од пет минута.

Светски ратови нису догађаjи коjи би се рађали, или окончавали, малим поводима коjи се виде на површини и коjе jе лако изложити греху са вести да се прогласе узроцима тако великих универзалних ломова. Светски рат 1914 – 1918 не би био светски да jе зависио од тога коjи jе недовршени jужнословенски песник први потегао ороз. За светски рат су морали постоjати и светски разлози. Време пред 1914. оптерећено jе општим расположењима да би велики ратни обрачун донео више користи сваком европском друштву, него штете. Живело се у убеђењу да jе рат медицинско средство за одстрањење смрадова опште трулежи. Данас постоjи велика литература о томе, о општоj заблуди да рат неће бити дуг, да ће разорити стара ткања коjа се пред очима свиjу распадаjу.

Жеља за ратом jе ткиво коjе треба урачунати у општи збир узрока Првог светског рата. Нико ниjе зебао да ће бити прва и наjгора жртва, него да ће он добити. У интелектуалном свету Хабзбуршке монархиjе доминира покрет спасавања Запада („Abendlandsrette Bewegung“), коjи полази од тога да jе социjализам такво спасоносно средство. Далеко jе време да се међу jужнословенским, а наjмање српским, ђацима траже такви истомишљеници. Наjближи општем просеку jе млади Мирослав Крлежа. Он jе касниjе био jако сличан бечким „Левим људима с десна“ („Linke Leute von Rechts“). У трагању за идеологиjом покрета омладине у Хрватскоj, Далмациjи и Босни, неке Крлежине приповетке изгледаjу као прави извор. Несношљиви утег клерикализма у Хрватскоj описао jе у новели „Млада миса Алоjза Тичека“. Два људска бића су уништена, jер се несуђени младожења морао заредити у непожељну животну судбину свештеника. Кад чуjу звона са катедрале, куварице у предграђу се крсте и распознаjу коjе jе коjе звоно и шта поручуjе. Његова приповетка „Велики мештар свих хуља“ отишла jе даље и у капитализму видела оно, што jе Крлежа назвао „То проклето црно нешто“. Хрватски капиталиста шаље мртвачке сандуке по целом свету. Били су на цени због славонске храстовине од коjе су направљени. Слаба страна свих тих левих људи с десна jе што су мислили да такав колосални преображаj са квасцем социjализма треба да почне од њиховог народа, без обзира колико jе био далеко од одлучуjућих средина. Ни Крлежа ниjе своjа дела обjављивао у ово време припрема убиства у Сараjеву 1914, али су ипак била сок из плодова омладинског кретања пред рат те године. У позниjим годинама jе био искључиво на становишту да га треба сматрати покретом омладине од 1903, даље, и да jе била ствар неразумевања да га нису прихватили у српске добровољце у Балканским ратовима.

Ова прича се наводи на овом месту само што jе епизода у општем стању интелектуалних скупина и целе омладине пред рат 1914. Данас не изгледа уверљиво да jе у Хрватскоj већина омладине жудела за обрачуном са хабзбуршком државом, давала жртве за уjедињење са Србима у jугословенскоj држави. Данас, када се сви хвалишу хероjством што су, уз обилату помоћ савеза Ватикана и Сjедињених Држава, етнички очистили своjу земљу, тешко jе наћи поjединца коjи ће признати да jе комунизам и jугословенска заjедница било време, по свему боље од данашњег осећања да су само католички клерикалци задовољни постигнутим. Страх влада нама да се коренови ове трагедиjе могу лако понављати. Демократиjа уведена из Америке се свима огадила. Свакоме звучи чудно да су пред 1914. омладинци чекали тренутак да положе живот против тирана. Убиство, као историjска врлина, ниjе измишљена од историчара. Да ниjе имало чврсте основе у ондашњим друштвима, историчари не би ни знали за њу. Чак и у Францускоj, чиjа jе демократиjа прижељкивана на Балкану као дар са небеса, убили су вођу социjалиста Жана Жореса, jер се противио рату. У Сараjеву jе муслиманска улична руља викала: „Живео рат“. Проблем jе у томе што су сви веровали да су неваљалци у табору њихових противника.

Пише Милорад Екмечић

Извор: ПЕЧАТ