Да ли је Тито имао договор са Павелићем да прикрије усташке злочине над Србима?

Шта су поуке коjе можемо извући из Другог светског рата? Колико нам jе остало непознатих детаља о дешавањима непосредно пред и током Другог светског рата, а коjи су пресудно утицали на историjске токове у другоj половини ХХ века? Да ли нам се историjа понавља? Да ли jе нацизам жива идеологиjа?

Све су ово питања коjа су разматрана и о коjима се полемисало током међународне научне конференциjе „Седамдесет година од ослобођења Београда: борба против нацизма 1944-2014“ у организациjи московског Фонда стратешке културе и београдског Факултета за дипломатиjу и безбедност. Конференциjа jе одржана у Београду, 17. октобра, дан после посете председника Русиjе Владимира Путина Србиjи. Уводно излагање имао jе др Валентин Катасонов, а скуп, коjи jе окупио двадесет научних радника из Србиjе и Русиjе, jе свечано отворио градски секретар за културу Владан Вукосављевић.

Учесници скупа су посебну пажњу скренули на чињенице коjе недвосмислено указуjу да данас присуствуjемо „васкрасавању“ нацизма. Оваj процес jе приметан у великом броjу европских земаља, али jе наjуочљивиjи у Украjини. Покрети, политичке партиjе и паравоjне снаге коjи своjу идеолошку основу траже у (нео)нацизму не само да нису означени као претња од стране западних центара моћи, већ се њихове акциjе отворено помажу. Нацизам jе, као и пре осамдесет година, за поjедине западне силе корисно средство у покушаjу обуздавања или дестабилизациjе Русиjе.

Разлози због коjих jе нацизам коришћен као средство и некада и сада су геостратегиjске природе. Када се ствари сагледаjу из овог угла, постаjе разумљивиjе због чега долази до своjеврсног „процеса рехабилитациjе“ поjединаца и покрета коjи су били савезници Хитлеровоj Немачкоj у низу европских земаља. Ово узрокуjе некритички однос младих генерациjа према нацизму и историjским догађаjима коjи су довели до великог крвопролића у Европи. Такав однос поспешуjе и школски систем и историjски ревизионизам приметан на Старом континенту. Што се Балкана и Србиjе тиче, опасност представљаjу покушаjи реафирмациjе великоалбанске идеjе, као и накарадно тумачење историjских догађаjа из 1941-45. године у Рашкоj области.

 Подгревање идеjе о „санџачкоj аутономиjи“ на темељима коjи су ископани током Другог светског рата, може произвести нове међуетничке и међурелигиjске проблеме и дестабилизовати шири регион коjи се налази на тромеђи Србиjе, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Нацистичка Немачка jе вешто злоупотребљавала национална питања поjединих народа у средњоj и источноj Европи, како би лакше успоставила контролу над овим простором. У том контексту треба посматрати и Хитлерову подршку вођењу антисрпског рата на Балкану, од стране хетерогене коалициjе у коjу су улазиле-хрватске, муслиманске, албанске, мађарске и бугарске снаге. За разлику од Немачке, Стаљинов Совjетски савез ниjе посветио довољну пажњу националним питањима на Балкану. За Стаљина jе кључно било да одржи поморске снаге Велике Британиjе и САД у медитеранском приобаљу, далеко од унутрашњости континента, jер jе тако повећавао шансе да Црвена армиjа буде кључни чинилац у ослобађању Румуниjе, Бугарске, Југославиjе, Мађарске, Чехословачке и Пољске од окупатора. После успостављања воjне контроле, како се касниjе показало, ишао jе и улазак у идеолошко-политичку матрицу Совjетског савеза. И поред тога што jе принцип поделе утицаjа у источноевропским земљама договорен између Черчила и Стаљина на Јалти, током његовог спровођења jе било много неспоразума, неповерења и сукобљавања.

Испоставило се да jе совjетско руководство имало у различитим фазама контакте са штабовима Јосипа Броза, што jе добро познато; ђенерала Драгољуба Михаиловића, што jе слабо познато; и Анте Павелића, што jе углавном непознато. На краjу, 20. октобра 1944. Београд jе ослобођен садеjством снага Црвене армиjе и НОВЈ, али jе расплет могао бити и другачиjи да jе развоj ситуациjе ишао другим током. Остаjе до краjа неразjашњено због чега jе Црвена армиjа, после ослобађања Београда и битке на Батини, уместо даље западно ка Загребу, „скренула“ на север и наставила своj пут ка Будимпешти. Тиме jе истина о злоделима над цивилним становништвом у усташкоj Независноj држави Хрватскоj и концетрационом логору у Јасеновцу остала делимично непозната за међународну jавност. На историчарима jе да у наредном периоду покушаjу да истраже изнете тезе на конференциjи, о томе како jе могуће да jе Јосип Броз дао извесне гаранциjе Стаљину да ће се НОВЈ „разрачунати“ са хрватским усташким режимом, а да jе истовремено имао и одређени договор са Павелићем, коjи jе заjедно са великом групом челника НДХ успео да побегне у Латинску Америку.

Пише: Душан Пророковић

Извор: Intermagazin.rs

Везане виjести:

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ВАТИКАН И ТИТОВА …

Злочини над цивилним становништвом – Jadovno 1941.