Да буде још горе – Пуповац Стјепану Месићу дао награду за афирмацију антифашизма

Извињење Стјепана Месића, бившег председника Хрватске, поводом објављивања његових шовинистичких и чистих фашистичких тумачења Јасеновачког логора, Независне Државе Хрватске и савремених догађања на просторима СФРЈ и Хрватске као њене бивше републике, које је изрекао почетком деведесетих година прошлог века, само је доказ његове истрајне и непоколебљиве фашистичке политике и њеног провођења у дело.

Говорити о Јасеновачком логору као чисто радном логору, у коме није било убијања, као што је Месић о њему говорио, говорити о Независној Држави Хрватској као о победи и остварењу сна хрватског народа, говорити о ономе што се дешавало почетком деведесетих у Хрватској и у Југославији онако како је Месић говорио и говори (и чинио, наравно), може само неко ко је заиста опредељен за оно што је била Независна Држава Хрватска. И ко је наставио, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, да се бори за оно што је радила и урадила НДХ. И њен Јасеновачки логор, али и бројни логори и више од хиљаду стратишта широм НДХ.

Оставимо сада оних 700.000 на најсвирепије начине побијених мученика у Јасеновцу и по другим мјестима и локацијама система тог логора (Стара Градишка, Јабланац, Млака, Уштица, па Градина, на десној обали ријеке Уне), него подсетимо бившег председника и у дело најзлогласнијег спроводника разбијања Југославије и једног од главних коловођа политике уништења Срба у Хрватској, њиховог избацивања, као конститутивног народа, из хадезеовског устава Хрватске, оставимо то и подсетимо Месића на побијених близу 80.000 деце у НДХ. И то деце млађе од 14 година. Апсолутно је највише убијено српске деце, па ромске, муслиманске, јеврејске, па више од две хиљаде и хрватске деце, у већ поменутим логорима, али и у логорима Сисак, Јастребарско, на Пагу…  Више од хиљаду деце било је старо неколико дана па до неколико месеци.

Српско народно веће, на челу с Милорадом Пуповцем, на божићном пријему, 7. јануара 2013, уручило је Стјепану Месићу награду „Гојко Николиш“ за афирмацију антифашизма! О темпора! О морес! што би рекли мудри Латини. А у преводу: О времена! О морала!

И то назвати сном свог народа! И то назвати слободом свог народа!

Десна рука Фрање Туђмана, који је, да је било правде, требало да заврши у Хагу, и не само он, већ и тај, та десна рука, а то се не заборавља, који је као председник Председништва СФРЈ, славодобитно, у Сабору Хрватске, изрекао и ову историјску реченицу: „Извршио сам задатак, Југославије више нема!“ Само да је још додао: Рат може да се настави! Али није то рекао. Јер се и без те реченице знало шта следи. И заиста је уследило. Жестоко, крваво, с огромним количинама већ пре педесет година виђене и у злочину геноцида доживљене мржње и убијања.

Али се памти и чувена Месићева реченица, из августа 1990. године: „Срби могу однијети у Србију само блато које су донијели на опанцима“.

Да, памти се Стјепан Месић и с краја шездесетих и с почетка седамдесетих година прошлог века. Памти се из „хрватског прољећа“, из маспока. Памти се из Казнено-поправног дома у Старој Градишки. И памте се његове речи о томе како је то било због некаквих привредних смицалица и преступа. И памти се од почетака стварања Хрватске демократске заједнице. Па све до данашњих дана се памти.

А онда је Српско народно веће, на челу с Милорадом Пуповцем, на божићном пријему, 7. јануара 2013, уручило Стјепану Месићу награду „Гојко Николиш“ за афирмацију антифашизма!

О темпора! О морес! што би рекли мудри Латини. А у преводу: О времена! О морала!

И сад читамо извињење Стјепана Месића. Коме? Чему? Извињење у коме каже, између осталог, како је тада био млад и наиван. И заведен од усташа… Човек у 56. години да је био млад и наиван!

Бар донекле нормалном, односно здраве памети човеку не преостаје друго ништа него да се крсти том смутљивцу, том превртљивом „вођи“. „Вођи“ који је био и председник једног председништва једне државе, и председник једне владе, и председник једног парламента и председник једне државе.

И који сам за себе говори, а има их још, да је антифашиста, уза све то. И кога су, нажалост, само Срби могли (можда и морали) да награде за тај и такав антифашизам.

А Стјепан Месић никад није био наиван (млад, наравно, јесте). Увек је он постојано, „кано клисурине“, био оно што јесте. Оно што је причао и тумачио о Јасеновачком логору, о НДХ, о Југославији, о Србима и земљи на њиховим опанцима… А извињење је само један од доказа кукавичлука таквих „антифашиста“! И ништа друго.

(С. Л. ИНТЕРМАГАЗИН)

Извор: Интермагазин

Везане вијести:

ВИДЕО – Нови снимак Месићевих изјава о Јасеновцу: Радио је и послије рата

СТЈЕПАН МЕСИЋ: Посао сам обавио, Југославије више нема …