Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Цвита

Датум објаве: уторак, 26 фебруара, 2019
Величина слова: A- A+
Цвита Бошковић
Цвита Бошковић

Од четрнаесторо преживјелих у јами Равни долац најстарија је била Цвита Бошковић из Доњих Рујана. Било јој тада четрдесетак година. Преживјела пакао живе гробнице у њедрима Динаре, али живот учинио своје. Стигле године, стигле посљедице мјесец и по дана проведених у безданици без довољно воде и без хране, болест сломила измождено тијело и ова храбра, поносна старица већ безмало тридесет година више није међу живима.
Захваљујући њеном унуку Божу Лалићу из Аранђеловца, гдје је Цвита провела своју животну јесен, њено сјећање и казивање о том злом љету 1941. године остало је забиљежено на магнетофонској траци као живо свједочанство и порука да се зло љето више никада не понови:
„Видимо ми да се зло спрема. Биже људи од куће, не долазе, не ноћивају у кући. Послим се приварише, ко ће се злопатити довика — вратише се кући. Не потраја, заредише и покупише иг. Њи понедјељком, а нас сридом. Њи уторком постријељало, а нас сридом, на Огњену Марију, побацало у јаму.
Мени бану комшија Мићо Шибеник и са дицом ме истера из куће. Друге, видим, гоне остале комшије. Маркичину жену Јозика Радић. Моју заову једну, кућа јој била ту близу школе, видим изгони и удара кундаком Нико Ромић, шуга и постида љута у селу, ранила га за бога и за душу, а он њу кундаком…
Веле: не море бити та и та нација заједно, морамо у Србију…
Окрену нас страном уз планину. Двјеста и двадес душа. Све убога дица и жене.
Гоне нас Пашалићи, Плазанићи, Гује, Ћенани, Јурете, Перићи, Шибеници — све комшије најближе, педесет иг има. Иван Гуја упртио клепку носи пред нама као пред буљуком оваца.
Анђа Лалић, ћерка Дара јој била удата за Рвата Стипана Плазанића, пришла томе зету — и он нас купио и гонио — па му вели:
— Што нас, зете, гониш у јаму, бог ти не дао!?
Он је зграби и завитла од себе:
— Не збори са мном да ти бога и свету богородицу…!
Иђемо полако. Почивамо на Лалића кланцу, покрај Доброг доца па под Кошарицама. Пишће јадна дица од глади и жеђи пусте — кô, Илин дан… На једноме од тиг почивала јетрва Анђе Лалић, Јања Луканова, кад је чула од Анђе да ће нас у јаму гонит, гурну малога сина у грм неће ли га сакрити да му не види муке. Крвници опазише па вилама кроз онај грм почеше да га буцају и изгоне…
А гонили, брате, тај Стипан Плазанић, па Иван Перић, па Нико Ћенан, па Мате Ћенан, па Мирко Ћенан, па један Шукер, заборавила сам му име, па Никола Ћенан и син му Божука, па онда Стипе Одак, Мијо Одак, Славко Одак, Јаков Одак, Јуре Одак, па Стипан Пашалић, Иван Пашалић, Нине Пашалић, Перо Пашалић, па Божо Јурета, па већ сам рекла Мића Шибеника, па Шукерима сам имена заборавила, ђаво да иг носи, знам добро онога једнога, четири је сина имао…
Од одраслиг ја сам четврта бачена у јаму и нисам била нама у несвисти. Једна дивојка, Јања Лалић, запомаже да свалимо камење с ње, мисли од мртвог народа да је камење.
— Није камење, Јањо црна, но народ мртви, зар не видиш, бона — зборим јој ја и некако је курталисаг и одмаког у крај.
Склањам се и ја. Остали ми опанци и чарапе под народом, а доли ладно, лед ледени…
Дође ми несвист. Јања мисли да ја умирем. Зове ме. Не чујем. Чула је моја ћерка Милка па почела и она да виче:
— Мама, мама, помагај, угушише ме два мртва исана…
Чујем је у неко доба како пишти. Јавим јој се и допузам некако до ње. Њу притисле дви мртве жене, баш као два снопа. Она дите грешно, не знам је ли и десет година имала.
Курталишем и њу некако и довучем до Јање. Ставим је вако преко крила да је склоним. Одозгора народ и даље баца и пролама се вриска и кукњава.
Осјетиг онда на кољенима нешто млако. Погледам, кад оно се Милки из разбијене главе слива крв. Тако сву ноћ. Она ми јечи на крилу, кука, боде је и вријеђа коса. На глави јој се скорела крв и отежале сплете. Ја имала о пасу неки ножић те ја зареди сву јој косу одрежи и свали баш ко капу плетену.
Сину рана на слепочници, рано моја, мозак јој видим — игра она опна баш ко око кравље — а ја грешна кад виђог заучиниг:
— Јој, јадна ја што ми мртва ниси…!
Ето, огријешиг се. Човик гријеши док је жив. Коме је вика, томе је и лика. Милка ми ето поживље, има данас дви ћерке и сина, поудала, поженила…

А баш у тај час јави се и моја Даница. Жива и она. Ја и не знала да ми је у јами. Упутила је то јутро са несритним Ристом и Убавком да биже у Далмацију моме роду, а оно иг поватало и дотурило у јаму. Чобане је, дознала сам послим, купио Бошко Јурета и један му стричевић, заборавила сам му име. Моја Даница се била склонила па кашње дошла сама и Миле Перић и један из Горњиг Рујана је нагнали да скочи у јаму са друге стране — било вишље бар петнаес метара него амо куда је нас бацало.
Мало и то било но за једно десет-петнаес дана дошли тобож да нас ваде. Слагаше да су Срби и приварише два дечкића Лалића и једну цуру те се свезаше и извукоше иг. Кад више нико не ћеде, чусмо горе свако по три пута пукоше и бацише иг натраг. Падоше живи, али им не дадоше ни ту умрити но почеше рушити камење и бацати бомбе.
Било нас претекло чудо живиг али нешто гелери од бомби, нешто оне лешке од камења, више лешке него бомбе, потукоше и нагрдише. Свеједно, остаде нас петнаестеро живиг. Долазили и послим сваки дан да нас зову и бацају камење. Највише ову моју старију ћерку Даницу, знали да је жива. Само одозго зазову:
— Даница, Даница, спаваш ли Даница!? Спавај, спавај…!
Онда баце по неколике плоче и оду пјевајући а ми се не смимо живи чути.
Нас четрнаестеро издржа шес недеља и три дана, тако су нам послим казали, а једна жена умрије дан приђе него што су нас извадили.
А дошли су да нас ваде они исти који су нас и бацили, али су жандари били са њима и нису дали да нас дотуку но како је наредила талијанска власт. Талијанима доказано да има жива народа у јами и они брже наредили да се народ вади, нека умре на земљи ако не мере живити, да не скапава у јами…
Вратише нас у село, ћели нас дати по кућама. Ето нашега комшије Мића Шибеника, истрча на раскрсницу пред нас па викну:
— Немојте ми смрада гонити кући, једва сам иг се једном курталисао…!
Обрео се ту и таборник, а био добар тај таборник, лично је моме диверу Марку Бошковићу рекао: бижи, бижи брате, и кажи осталој браћи коме мореш, у Граову је све побило…
Наљути се таборник на Шибеника па вели:
— Из Бошковића куће иг има петеро и баш ћемо иг све у кућу Бошковића, за инат теби…
Бисмо ту недељу дана. Онда нас гонило некаквом колусином у болницу у Ливно. Прате нас Блаж Шибеников и Томо Бараћ. Кад камион стаде у Ћаићу они гледају у мене а ја замишљам: сад ће нас бацити у понор.
Пита мене Блаж:
— Шта си се замислила, бона Цвитука?
— Гледам ил ћеш ме у понор бацити ти, ал Томо.
— Ма, ајде — каже — бога му његова, зар тога није било доста…
— Није, Блажо, није — велим му ја — има нас ево још четрнаестеро живиг, треба то све истријебити, тако је рекао твој Мићо…
Е послим за три мисеца нисам нигда заспала. Нит што чврсто појести. Само шта попит. Кожа прирасла за грбачу, ребра се наднила, јагње би могла сакрит под ребрима. И сви тако, црни, црна земља, само зуби бијели.
А свеједно, претекосмо, не би како је рекао Мићо Шибеник…“

*   *   *

Причу о Цвити Бошковић и злочину у јами Равни долац записао је у свом ратном дневнику и Јанко Лопичић:
„Овдје је при штабу батаљона у санитету другарица Цвијета Бошковић — записао је Лопичић 7. августа 1943. године — која је родом из села Рујана. Она ми прича своје доживљаје и страдања од усташа. Била је клана и бачена у јаму звану ‘Равни долац’ код Подпролога, гдје је заклано и стријељано преко 1.200 Срба из ливањског среза. Она је била са још 218 жена и дјеце.
‘Одмах пошто су потјерали људе, покупише нас жене и дјецу, говорећи да ће нас преселити у Србију јер су људе тобоже тамо потјерали. Међутим, довели су нас над јаму 47 метара дубоку. И почеше нас клати и бацати у јаму, затим бацише на нас бомбе и велико камење. Било нас је доста живих, па настаде страшан и ужасан плач, вриска и јаук дјеце и жена. Послије десет дана дошла је група усташа да провјери има ли још живих. Звали су оне који су живи да их извуку. На то су пристале једино двије дјевојке, али већ послије петнаест минута усташе их заклане поново бацише у јаму. Нас тринаестро извадили су наши тек послије пет недјеља и три дана. Пренијели су нас у Ливно у болницу, гдје смо се опоравили’ — сузних очију прича Цвијета. Питао сам је како су успјели да се одрже у животу за толико времена, па ми је објаснила да су на полицама јаме скупљали корјенчиће траве и маховине и то јели, а жеђ су ублажавали натапајући крпе у капљицама које су се слијевале са стијене. ‘Пели смо се са стијене на стијену, а теже него глад било је трпјети страховити задах 2оо лешева и мноштво црва који су нам се увлачили у нос, уши и уста’, објашњава Цвијета, дрхтећи, сјећајући се преживјелих ужасних догађаја…”
Мада у овом штуром запису, писаном на кољену, у предаху борбе, има више очигледних материјалних грешака, он је драгоцјено свједочанство о једном наопаком времену и страдањима невиних људи, свједочанство о грозном помору Срба у Рујанима и другим селима рубом Ливањског поља те 1941. године.

budo-ognjena_marija_livanjska.jpg Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска” у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге “ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА” у Светосавском културном клубу у Бања Луци

 

ПОКОЉ - Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.
ПОКОЉ – Назив за систематски државни злочин геноцида почињен над православним Србима током Другог светског рата од стране Независне Државе Хрватске на цијелом њеном територију.

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top