Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Evo mi jula! O čemu ću ja, nego o njima u julu! O nama, ustvari.
Pitaju me neki: zašto samo o tome? Grabi se uveliko kroz devetu deceniju od tada, a ja još jednako o tome.
A o kome ću? O čemu, ako ne o onoj davnoj sredi što mi je ožiljak utisnula na biografiju. Nemam šta o ponedeljku pre te srede. Dan kao svaki drugi. Običan dan. Sigurno su, toga dana, oštrili srpove da zrelom žitu stabljiku preseku. U žuljevite ruke su kose uzimali da prvi otkos blagoslovom zakose. Stožine u zemlju pobodene čekale su da se oko njih seno u plastovima uzdigne.
Dan, ko dan. Običan, težački.
Žurili su da do letnjih svetaca važne poslove završe. U polju, na njivi, livadi… Nije za njih bilo važnijeg posla, ni veće radosti od bogatog roda zemlje i rađanja u kući. Šta o takvom danu da se piše? Razlikovao se samo po tome što im se na čelu brigom urezala nova bora i što nisu zapevali. Onu težačku uz koju vrućina letnja lakše pada, a posao se radosnije završava. Zapela im pesma negde u grlu. Ostala nema. Jer, osećala se neka neka nadolazeća nevolja. Kao da je i zrak Sunca bio tamniji.
Sreda, i ona je osvanula kao svaki drugi dan. Sunce je izašlo iz svog legla, obasjalo polje i pozvalo ljude da jutro prigrle. I blago se oglašavalo isčekujući domaćina… Niko nije očekivao ono što se posle u tom danu zbilo. A ko bi? Ko bi zdrave pameti u sredu ujutro slutio da u tom danu niko od njih neće opstati? A pune kuće bile. Od tek rođenog do onog osedelog što mu na izbrazdanom licu jasno vidiš koliko je sunčanih zraka upio, koliko ga je kiša spiralo, koliko vetrova šibalo. Čitaš svaku brigu i radost što su mu godine donosile.
Od te srede nikoga nema u našim kamenim kućama, pod našim krovovima. Ostali za njima tronošci skršeni, kolevke prazne i izvrnute, mleko prosuto… Ostale kuće i torovi kao vetrom pometeni. Bez ljudi, bez blaga, bez stvari, bez glasa. Mukla, prazna pustoš. Tako na obe strane polja.
I zato ja samo o njima u toj sredi. Mojim, a nepoznatim. Zato, jer se još uvek pitam da li na nekoga od njih ličim. Da li bi mi ko poznao boju glasa jer nekoj njihovoj sliči? Koga bih od njih najviše volela, ko bi mi se najviše radovao, ko bi me savetovao, ko grdio, ko učio da ptičija gnezda dohvatim i da zorom poranim za stadom? Ko bi se smejao neveštoj gradskoj curici, koja se gura i sve hoće? Ko bi od njih bio meni uzdanica, a kome ja? Bezbrojna pitanja teku iz samo jedne davne srede.
Da nije bilo te srede oni bi sa mladim ocem iz buklije radosni nazdravili mome rođenju. Da nije bilo te srede, na svadbi mojoj bi se i naša krajiška čula, budila bi zveckala na devojačkim grudima dok „gluvo“ igraju… Da nije bilo te srede ja bih im lica poznavala, ruke dodirivala. Decu njihovu i našu po kosi milovala, a oni moju na kolenu cupkali i od milošte ih žarili oštrim brkom…
Eto, zato ja to, svakog jula.
To je moj zagrljaj njima koji su zauvek ostali isti. Zato baš ništa ne znači broj proteklih godina. Samo ja starim. Oni ne. Znam da se svakog jula nadaju mom sećanju i tom zagrljaju u koji su svi skupljeni.
Zato ja…
Božijom voljom ovog jula rodio se jedan od nas. Tanka pređa nije prekinuta. Juli je to. Onaj naš koji uzima i daje i mora ostati u sećanju.
Godine tu nište ne znače.
Od istog autora:
