Još jedan juli u Livanjskom polju okupan pamćenjem i ogrejan toplinom plamena sveće.
Još jedan juli ogrejan Suncem i milovan plavim nebom Livanjskog polja.
Još jedan juli sa toplim zrakom i pesmom zrikavaca.
Ni jedan juli bez sećanja!
Nije to sećanje na zrelo žito, ni travu u otkosu i plastu, ni šum zelenog lista kukuruza…
Nije to sećanje na pesmu kosaca, na zvuk klepanja kose i devojački kikot pod hladom bukve dok prostire na beloj marami ručak…
Nije to sećanje na ledenu vodu u bukari, ni na letnju noć kad spavaš na senu da ti telo otpočine pod hladom mesečine…
To je ono teško, tužno sećanje ranjenog sina i unuka i oca i sinovca i majke i kćeri i sestre… Ono sećanje koje se pretvorilo u pitanja: Zašto! Koliko tačno? Kako bi bilo da nije bilo..? Koliko bi nas bilo da nije bilo..? Da nije bilo tog davnog jula koji se uvukao i u sećanje onih koje su rađale godine posle.
Koprivnica, Zanesovići, Velika i Mala vrata, Borova Glava, Ravni Dolac, Razvala, Propunta, Samogreda, Provalija, Suhača, Trnovac, Prolog, Bikuša, Čelebić-škola, Jelovača, Tuščića ponor, Greda, Kruzi, Zastinje… – tužna geografija livanjskih Srba koja se učila u patnji i suzi.
Radete, Vujanovići, Kozomore, Gligići, Laganin, Kise, Rosići, Bajile, Arnauti, Ždere, Naerlovići, Pavlovići, Samardžići, Pažini, Race, Mitranići, Vulete, Crnogorci, Besare, Đurani, Kujundžići, Kravarušići, Lalići, Maljkovići, Lovreni, Ljuboje, Stojići, Margetići, Pejići, Cvijetići, Pucarići, Jagodići, Marići, Boškovići, Ercezi, Pokrajci, Šunjke, Stojanci, Bačkovići, Milutini, Petrovići, Ivetići, Radoje, Radići… – rodoslov okresanih grana livanjskih Srba.
Više od decenije je prošlo od tog jula do mog rođenja tri visoke gore dalje od mesta koje je tugom i krvlju obeležio juli. A, eto i ja pamtim. I tu geografiju ogrnutu crnom maramom i imena na mukloj prozivci bez odaziva.
Pakujem se na put. Julski. U Livanjsko polje. I to mi ponovo oživi staro pitanje: Kome ja idem? Ko me iščekuje? Zar oni nisu svi u tom julskom danu nestali?
Idem im nad grobove i nad jame u kojima su više od osam decenija!
Idem da im zapalim sveću na njihovoj zemlji, njihovom počivalištu!
Idem da se pomolim za duše njihove u hramu u kome su se oni nekad molili!
Idem da ih imenom pozovem, pa će mi možda i svoj lik pokazati u snu koji se sniva pod njihovim nebom! Lik koji nisam upoznala, a koji sija u mojoj duši kao najlepša slika sveca. Moje ikone!
Idem da me njihove svete seni pomiluju i da mi žednu dušu napoje!
Verujem, čekaju me da ih potomačkim sećanjem zagrlim, da krvavi juli ne zakorovi. Da se naša geografija i rodoslov u seme utkaju i semenom žive.
Još jedan juli u Livanjskom polju okupan pamćenjem i ogrejan toplinom plamena sveće.
Još jedan juli koji miriši tamjanom.
Još jedan juli sa nezaraslom ranom i presahlom suzom.
Još jedan juli sa njima dok nas zajedno njiše isti dah i greje isti sunčev zrak.
Od istog autora: