Čudesna životna epopeja od ustaškog logora do Skupštine Srbije: „Ispričaću svima turobnu istinu“!

Prvom sednicom novog saziva Skupštine Srbije predsedavaće Smilja Tišma.Ne samo zato što je najstarija. Ova čast ukazana joj je i zato što je pobedila užase dečjih logora Nezavisne Države Hrvatske i Jasenovac. Lični je svedok velike istorijske tragedije srpskog naroda.

Iako nije član stranke, SPS je pozvao ovu penzionerku da bude na izbornoj listi Socijalističke partije Srbije i Jedinstvene Srbije, jer je ova žena – simbol pobede. Rođena je kaže, najverovatnije 1931. ili 1932, ne zna, jer je sve spaljeno, ali dobro se seća detinjstva. Sa starijim bratom i dve mlađe sestre, preživela je ustaške logore u koje su ih odvodili dva puta.

Od logora do Skupštine Srbije

„Iznenadili su me, zamolili da ne odbijem, da neko od preživelih u logorima NDH dođe da govori u Skupštini Srbije. Ovi su izbori u jubilarnoj godini, jer je 75 godina od završetka Drugog svetskog rata. Nisam odmah odgovorila na predlog, imali smo još jedan razgovor, ali jednostavno, morala sam da pristanem“, priča nam Smilja Tišma dok nas dočekuje u svom domu u Beogradu.

Početak Drugog svetskog rata. Svega šest dana nakon što je proglašena NDH, ustaše su došle po njenog oca, viđenog Srbina Iliju iz velikog sela Zrinska u zapadnoj Slavoniji.

„Skinuli su ga sa trešnje, bosog, u kratkim pantalonama i u majici. Tako su ga oteli…

Preko udruženja koje je formirala čini sve da se stradanje srpskog naroda ne zaboravi. Svoju ispovest prenela je širom Evrope, ali i u Americi.

Smilja se seća sledeće scene:

„Majka mi je spakovala garderobu i cipele. Komšija, Hrvat, Mato zaprežnim kolima odveo me je u ustaški tabor. Ugledala sam oca u dnu hodnika, u ćošku sedi, a krv mu se sliva niz lice. Čim me je video, rukom pokazuje da izađem, plašio se za mene… Bila sam dete, ni sedam godina nisam imala. Onaj paket spustim ocu u krilo i izađem. Tada sam ga poslednji put videla“.

Ubrzo posle, ustaše su došle po sve iz sela, prvo su nas odveli u sabirni logor u Bjelovaru. Uslovi su bili strašni, nije bilo hrane, pa je odlučeno da nas vrate. U selu smo gladni jedva preživeli zimu. Zatekli smo razrušenu, zapaljenu kuću bez prozora, pomogle su retke komšije koje su ostale u selu.

Kad je došlo proleće, ponovo – u logor

„Više nas nisu vraćali. Tad smo stigli do Stare Gradiške, pa do Jasenovca i Siska, a nas četvoro dece do Jastrebarskog. Majka je odvedena negde. Poljubila nas je i meni se obratila: „Čuvaj ovu malu…“ Jer ja sam najstarija, a najmlađa sestra imala je samo dve godine. Nikada više nismo videli majku“.

Pakao Jasenovca

Smilja priča da je najteže bilo u Jasenovcu. Nisu imali nikakvo sklonište, bili su na ogromnoj zelenoj poljani. Seća se mora ljudi, a kasnije je saznala da je bilo dana kada ih je na toj poljani bilo i po 10, 12 hiljada. Dovozili su ih iz Bosne i svih krajeva Hrvatske, jedine zemlje u svetu koja je imala logore za decu.

„U Jastrebarskom smo bili dugo. Zima je bila strašna, to je samostan, spavali smo na podu, ne loži se. Užasno je bilo, gledali smo smrt svakog dana. Zatim su nas rasporedili po hrvatskim kućama, mnogo kasnije postalo mi je jasno da su želeli da nas pokrste. Najmlađa sestra stalno mi se držala za haljinu. Plakala sam, mene je uzela jedna žena, a nju niko, jer je mala bila. Ta koja je mene uzela, Sofija Strušli se zvala, njeno ime i danas pamtim, kaže, evo, moja će kuma da je uzme, tu tvoju deklu, deklicu – dete“.

Svo četvoro završili su u seoskim domaćinstvima nedaleko od Zagreba, radili su naporno, najstariji brat sam u mlinu kod jednog gazde, jedna sestra završila je kod nekog učitelja.

„I najmlađa sestrica, dobro je prošla, Sofijina kuma čak ju je i mazila. Nas četvoro dece bili smo jako okretni, bistri, pa su nas voleli ti ljudi. Taj gazda je baš voleo mog brata. Moja gazdarica me je odvela i da ga obiđem“.

Već sledeće godine, u avgustu 1943. komšija Mato Blažeković, Hrvat iz rodnog sela, ponovo ulazi u njihove živote.

Videli smo i partizane

Pojavio se na vratima porodice kod koje je bila Smilja. Došao je da ih povede kući, a pronašao ih je jer se ona setila da mu piše iz Jastrebarskog. Uspela je, zahvaljujući jednoj plemenitoj časnoj sestri koja je poslala dopisnicu.

„Kad nas je čika Mato doveo kući, tada smo videli rat izbliza i partizane, to je bila poluslobodna teritorija. Tog dana kad smo došli zaprežnim kolima u njegovu kuću, videli smo na suprotnoj strani moga sela – vodi se rat. Pucaju, ali ne znamo ko koga juri. Mato kaže, deco, uđite unutra, to su partizani. Kasnije smo skupljali ranjenike“.

Tako je najstarija poslanica Skupštine Srbije sa 11 godina postala skojevka, a brat je nestao posle dva dana, pridružio se partizanima.

Po oslobođenju, razmešteni su po domovima u Srbiji, jedna sestra u Novi Sad, najmlađa na Umku, ona i brat u Beograd. Svi su bili odlični đaci. Brat je završio srednju tehničku školu, student generacije na Mašinskom fakultetu. Smilja je prvo završila Višu upravnu školu, a zatim i Pravni fakultet.

„U logoru smo gladovali, kad su nas doveli u selo bolesne i u krastama, opet smo gladovali, a gladovali smo i posle rata. I vojska je bila gladna. Ali smo tada mogli sve da izdržimo. Čudo je kako smo ostali živi, nismo prestali da se borimo“.

Posle rata…

Još Smilja nije ni pripravnički odradila, pozvali su je u Skupštinu grada, jer kadrova nije bilo. Zatim su je prebacili u Ministarstvo za rad, zdravlje i socijalnu politiku, u kabinet ministarke.

„Dali mi da primam stranke u ime ministra, a tek sam došla da radim. Čuvena Lidija Šentjurc je bila ministar, supruga Sergeja Krajgera, svi su bežali od nje. Bila je jako stroga, Slovenka, profesorka u školi do rata. Bacali su me na razne poslove, dobro sam se snašla, dobila sam Orden rada se zlatnim vencom već nakon 18 godina staža, to znači da sam zaista bila jako vredna“, kaže Smilja i konačno nam pokazuje osmeh.

Smeje se i dok nam priča o devojci, izbeglici iz Hrvatske koju je primila u stan kada je počeo poslednji rat u Hrvatskoj, ona joj je sada snaja, udala se za njenog sestrića.

Kada je otišla u penziju, Smilja je otkrila da ume da slika, tako prekraćuje dane, uvek mora nešto da radi. Smatra da je to ključ za vitalnost u trećem dobu.

Pokazuje nam slike koje krase zidove, to joj je hobi, a glavni posao u penziji da preko udruženja koje je formirala ne dozvoli da se stradanje srpskog naroda zaboravi.

O toj turobnoj istini će, nada se, Smilja Tišma govoriti i na sednici srpskog parlamenta kojom će predsedavati.

Podsetimo, svet 2020. godine obeležava 75. godišnjicu pobede nad fašizmom i kapitulacije nacističke Nemačke.

U okviru projekta „75 godina od Velike pobede“, Sputnjik vam predstavlja ekskluzivne materijale o Drugom svetskom i Velikom otadžbinskom ratu. Saznajte sve o najvećim bitkama i herojima Drugog svetskog rata, čitajte svedočenja preživelih, komentare stručnjaka, pogledajte dokumente koje je deklasifikovalo rusko Ministarstvo odbrane, arhivske fotografije i video-snimke.

Izvor: Sputnik Srbija ; Autor: Senka Miloš

Vezane vijesti:

I Srbi brišu Jasenovac (1): Kradu nam i sećanja! | Jadovno 1941.

I Srbi brišu Jasenovac (2): Nečastivi na Pravnom fakultetu …

I Srbi brišu Jasenovac (3): Sačuvala ih sveta Petka

I Srbi brišu Jasenovac (4): Uz blagoslov Vatikana

Protim zaborava i prekrajanja istorije | Jadovno 1941.

Zločin bez kajanja”: Dokumentarac posvećen progonu i stradanju …

Dačić: Svetu se mora reći istina o stradanju Srba | Jadovno …