Crteži me spasli ustaškog noža

Život Borivoja Dovnikovića Borda protkan je planetarnim uspehom u svetu crtanog filma, stripa i animacije, ali i izbeglištvima i stradanjima u ustaškim pogromima.

Borivoj Dovniković rođen je 12. decembra 1930. u Osijeku, osnovnu školu polazio je u rodnom gradu, ali i obližnjem Čepinu, te u Dalju. Izbeglištvo je obeležilo njegovo detinjstvo u Drugom svetskom ratu, kada je 1941. sa ocem iz rodnog Čepina u Slavoniji prebegao u Šabac i Beograd, ali i stare dane, kada je od građanskog rata 1991. potražio spas u Beču. I prvi i drugi put spasao ga je crtački talenat, ubeđen je Bordo. Između dve bežanije sticao je slavu u svetu crtanog filma i stripa.

Nedeljko Dragić, Dušan Vukotić (koji su takođe devedesetih godina osetili žestinu hrvatskog nacionalizma) i Bordo su začetnici jugoslovenske i hrvatske škole crtanog filma. Međutim, početkom devedesetih Franjo Tuđman je preferirao „igrane“ filmove u kojima su i njima dodeljene uloge, u „Vlaku bez voznog reda“.

Ubrajaju ga među 40 najboljih majstora animacije svih vremena, a crtani filmovi su mu uvršćeni na top lestvicu najboljih 100 iz tog vremenskog perioda. Bordo se kao i mnogi animatori istakao u stripovima, ilustracijama i karikaturama, a pravio je ponekad izlete i u grafički dizajn. Najstariji je crtač stripa na svetu. Prvi strip je objavljivao u novinama kad je imao 15, a sada ima 82 godine. I još radi!

Kraljevi robijaši

– Crtam od četvrte godine, kada sam ostao bez majke. Umrla je 1935. godine. Bila je Mariborčanka koja je u Osijek došla kao služavka. Osijek je te 1928. bio bogat grad, pa su i Slovenke, kao moja majka, u njemu tražile posla. Tata ju je odmah zgrabio, a ona je, normalno, prešla na pravoslavlje. U našoj brojnoj porodici svi su je obožavali. Bila je Micika, Mica, Marija, a umrla je 1935. Tada je i napunila toliko godina. Verovatno sam zbog gubitka majke počeo tako rano da crtam. Svoja maštanja i snove oživljavao sam u stripu. Te prve radove i sada imam sačuvane. Bio sam opsednut stripom, nikada slikarstvom.

– Moj otac je bio gradski redar u Osijeku i čuvar zatvora. Dva dana u nedelji pazio bi na red u svom reviru, potom bi obezbeđivao bioskop ili neku utakmicu ili regulisao saobraćaj u gradu. Vozači su sirenom davali znak u kom će smeru voziti. Jednom prilikom pokazao mi je i zatvor. U jednom delu su bili sitni lopovi, u drugom politički. Sećam se da su politički imali krevet, pisaći sto, toalet, dok su kokošari ležali na daskama, poređani kao sardine. Oca su iritirali politički, jer su obično imali sponzore koji su im kupovali hranu i doturali, pa je otac morao da konobari, da služi komuniste, kako je govorio. Tako je to bilo u kraljevim zatvorima.

Krici iz Jadovna

– Kada su ustaše preuzele vlast u proleće 1941, odmah je ostao bez posla. Sklonili smo se na selo, u Čepin kod bake. Stric je već odveden i otac mi kaže da moramo bežati. Poznavao je jednog našeg čoveka koji je u Šapcu

Istinita iluzija

– Prva ozbiljnija međunarodna priznanja u nizu stigla su iz Beograda i Oberhauzena 1964. za film „Bez naziva“. Najvažnije je da gledalac veruje figuri, ličnosti koja je ipak samo crtež, iluzija. A da bi poverovali u tu iluziju, ona mora biti prepoznatljiva, životna, istinita i jednostavna – ističe Bordo.

radio za Nemce. On nam je obezbedio propusnice.

Tako smo „gospodski“ stigli do Šapca, ali smo se nesmotreno vratili u Čepin, da još uzmemo neke stvari. E sada su naše propusnice već bile konzumirane, pa smo u Vinkovcima skoro zaglavili.
Zaustavila su nas dvojica ustaša, mlađi nabrijan hoće da nas zatvori, stariji nas pretresa i nađe moje crteže. „Ko je ovo crtao?“, upita nas. „Ja“, odgovorim. Tu se on razneži, kaže ima sina mojih godina i puste nas dalje. Stignemo do Klenka, na obali Save. Na drugoj strani je Šabac. I pre ukrcavanja na čamac, ponovo nas presretnu ustaše, zaustave kolonu. Srećom je među njima i jedan Nemac, pa nas propuste zbog nemačkih propusnica.

– Stric mi je radio u opštini u Čepinu. Ubili su ga u Jadovnom 1941. Mi Srbi to ne smemo nikada zaboraviti. Naprosto su ih sve masakrirali. Ipak sam imao 10 godina i svega se sećam. Zapomaganja tih nesrećnika kilometrima su se čula od seoskog doma u kojem su bili zatvoreni. Mučili su ih na nezamislive načine.

Gospoda izbeglice

– Dočepali smo se slobode u okupiranoj Srbiji. Mene su smestili u Beogradu u dečji dom kod Autokomande, a ocu dali opet posao gradskog redara. Bio je nesrećan jer je morao pozdravljati Nemce. Na raspustu sam odlazio kod tetke u Svilajnac, u kojem su vlast držali četnici, dražinovci, kako su ih zvali. Švabe ih nisu dirali. Sećam se, bila je to 1943. godina, kada su se na gradski trg spustila dva engleska padobranca, a na opštinskoj zgradi vijorile su se tri zastave, engleska, američka i ruska. Narod je padobrance pozdravio kao heroje. Kada je rat završio, uveravali su nas da smo sve pogrešno videli. To ti je istorija, ne dopušta ti da veruješ ni vlastitim očima.

– Pola veka kasnije, ovaj put sa suprugom Vesnom, takođe sam morao bežati. Nisam znao kuda ćemo. Počeo sam da pozivam svoje prijatelje u svetu, sa kojima me je povezao crtani film. Od svih je stigao odgovor da dođemo! Odabrali smo najbližu destinaciju, Beč. Vesna i ja smo te 1991. četiri meseca proveli u Beču, u izbeglištvu. Prijatelji su nam savetovali da se sklonimo iz Zagreba. Jedina razlika je što smo, umesto u šupljim čamcima i stočnim vagonima, sada bežali automobilom, još gospodskije. I izbeglištvo u Beču bilo je drugačije od onog u okupiranom Beogradu. Provodili smo vreme u obilasku galerija i muzeja. Sve dok nam iz Zagreba nisu javili da su neki branitelji bacili oko na naš stan. Da se to nije dogodilo verovatno bismo i danas živeli u Beču, kao Nedeljko Dragić u Minhenu.

Komunisti i viski

– Ni od koga nisam imao podršku u crtanju. Pa ni od oca. Jedina je sreća bila da mi nije zabranjivao da se bavim crtanjem. On je maštao da ću biti advokat ili doktor. Da ću imati svoju kuću i podrum, naravno, gde će on pretakati vino.

Škola crtanog filma

Brojnim filmovima, „Kostimirani rendez-vous“, „Spoj“, „Znatiželja“, „Škola hodanja“, „Izumitelj cipela“ „Baltazar“…, Bordo je sve prošle, ali i buduće naraštaje animatora zadužio i kvalitetnom i nezaobilaznom knjigom „Škola crtanog filma“. Prema toj knjizi danas animiraju i Česi, Kinezi i mnogi drugi. Bordo još radi karikature za srpski nedeljnik „Novosti“, za „Prosvjetu“, a za školske novine „Bijela pčela“ već 16 godina svakog meseca crta strip.

Nisam previše mario za njegove želje. Već 1948. odlazim u Zagreb, odmah u satirični „Kerempuh“, kod Fadila Hadžića. A njega su novi vlastodršci držali u šaci kao simpatizera okupatora. Redakcija je bila u centru, u Boškovićevoj, a ispod diplomatski magazin, u koji nismo imali pristup. Gledamo odozgo, s prvog sprata, kako ulaze drugarice iz povlašćene nove klase i iznose engleski štof, viski, sve što je nama tada bilo nedostižno. Srećom nije dugo trajalo. Mada, ta pljačka mi danas deluje sasvim bezazleno. Nakon godinu dana nestale su te famozne tačkice, racionalizovano snabdevanje, pa smo se preselili u najbolje restorane.

– Svoje karikature sam uvek radio iz ličnog iskustva i uverenja. U to vreme iživljavali smo se na staljinizmu. Bio sam uvereni antistaljinista, ali i veliki zaljubljenik u rusku kulturu i narod. A sada smo zajedno žrtve divljeg kapitalizma. Ali mi iz Jugoslavije bar pamtimo bolja vremena. Imao sam 19 godina, a bio sam u društvu jednog Kušanića, Pala, Razingera, Vukotića… Na jednom mestu najbolji crtači.
– Strip je moja prva ljubav. Tridesete godine, sve do Drugog svetskog rata, bile su zlatne godine stripa. Mogu reći da sam ja jedan od začetnika i jedan od retkih još živih pionira jugoslovenske moderne animacije. Animacije je bilo i ranije, ali je bila uglavnom reklamna i nije ostavila velikog traga. Mi smo još davnih pedesetih godina u Zagrebu, u redakciji „Kerempuha“. Pod palicom Valtera Nojgebauera, velikog crtača stripova i karikaturista, za godinu dana savladali smo animaciju i napravili prvi film od 20 minuta, kultni „Veliki miting“. Taj je film bio početak kontinuirane proizvodnje animiranog filma u tadašnjoj Jugoslaviji. Deset godina iza nas sa proizvodnjom je krenuo Beograd, pa onda ostali.

Čekanje Jugoslavije

– Jedini oskarovac sa ovih prostora je moj prijatelj, pokojni Dušan Vukotić. Njegov film „Surogat“ dobio je Oskara, kao prvi izvan američkog kulturnog kruga. A doživeo je tako tragičnu sudbinu. Kada su u Hrvatskoj „demokrate“ preuzele vlast, njemu su zabranili ulazak u Zagreb film, koji je osnovao i proslavio. I tih smo se dana družili gotovo u ilegali. Kao da i danas čujem njegov vapaj: „Bordo, hoćemo li ikada dočekati našu Jugoslaviju?“ Nije je dočekao ni on, a neću ni ja. No, Oskara mu nisu mogli uzeti. Ovi novi autori su hendikepirani jer nemaju podršku kakvu smo imali mi u bivšoj državi. Sada je novi sistem, vreme kapitalizma i kultura više nije mažena kao nekad. Sve više je u prvom planu samo novac.

– Još radim jer sam uvek voleo da lepo živim. Ne mogu sebi da dozvolim da živim od penzije. Osim toga, moja supruga, koja je generalni sekretar Međunarodnog udruženja animiranog filma ASIFA, i ja puno putujemo, što mnogo košta. Slobodnog vremena je sve više, a novca sve manje.

Izvor: vesti-online

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 14. mart 2012. godine.