Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Цртежи ме спасли усташког ножа

Датум објаве: недеља, 25 марта, 2018
Величина слова: A- A+
Најстарији цртач стрипова на свету: Боривој Довниковић Бордо
Најстарији цртач стрипова на свету:
Боривој Довниковић Бордо

Живот Боривоја Довниковића Борда проткан је планетарним успехом у свету цртаног филма, стрипа и анимације, али и избеглиштвима и страдањима у усташким погромима.

Боривој Довниковић рођен је 12. децембра 1930. у Осијеку, основну школу полазио је у родном граду, али и оближњем Чепину, те у Даљу. Избеглиштво је обележило његово детињство у Другом светском рату, када је 1941. са оцем из родног Чепина у Славонији пребегао у Шабац и Београд, али и старе дане, када је од грађанског рата 1991. потражио спас у Бечу. И први и други пут спасао га је цртачки таленат, убеђен је Бордо. Између две бежаније стицао је славу у свету цртаног филма и стрипа.

Недељко Драгић, Душан Вукотић (који су такође деведесетих година осетили жестину хрватског национализма) и Бордо су зачетници југословенске и хрватске школе цртаног филма. Међутим, почетком деведесетих Фрањо Туђман је преферирао “игране” филмове у којима су и њима додељене улоге, у “Влаку без возног реда”.

Убрајају га међу 40 најбољих мајстора анимације свих времена, а цртани филмови су му увршћени на топ лествицу најбољих 100 из тог временског периода. Бордо се као и многи аниматори истакао у стриповима, илустрацијама и карикатурама, а правио је понекад излете и у графички дизајн. Најстарији је цртач стрипа на свету. Први стрип је објављивао у новинама кад је имао 15, а сада има 82 године. И још ради!

Краљеви робијаши

– Цртам од четврте године, када сам остао без мајке. Умрла је 1935. године. Била је Мариборчанка која је у Осијек дошла као служавка. Осијек је те 1928. био богат град, па су и Словенке, као моја мајка, у њему тражиле посла. Тата ју је одмах зграбио, а она је, нормално, прешла на православље. У нашој бројној породици сви су је обожавали. Била је Мицика, Мица, Марија, а умрла је 1935. Тада је и напунила толико година. Вероватно сам због губитка мајке почео тако рано да цртам. Своја маштања и снове оживљавао сам у стрипу. Те прве радове и сада имам сачуване. Био сам опседнут стрипом, никада сликарством.

– Мој отац је био градски редар у Осијеку и чувар затвора. Два дана у недељи пазио би на ред у свом ревиру, потом би обезбеђивао биоскоп или неку утакмицу или регулисао саобраћај у граду. Возачи су сиреном давали знак у ком ће смеру возити. Једном приликом показао ми је и затвор. У једном делу су били ситни лопови, у другом политички. Сећам се да су политички имали кревет, писаћи сто, тоалет, док су кокошари лежали на даскама, поређани као сардине. Оца су иритирали политички, јер су обично имали спонзоре који су им куповали храну и дотурали, па је отац морао да конобари, да служи комунисте, како је говорио. Тако је то било у краљевим затворима.

Крици из Јадовна

– Када су усташе преузеле власт у пролеће 1941, одмах је остао без посла. Склонили смо се на село, у Чепин код баке. Стриц је већ одведен и отац ми каже да морамо бежати. Познавао је једног нашег човека који је у Шапцу

Истинита илузија

– Прва озбиљнија међународна признања у низу стигла су из Београда и Оберхаузена 1964. за филм “Без назива”. Најважније је да гледалац верује фигури, личности која је ипак само цртеж, илузија. А да би поверовали у ту илузију, она мора бити препознатљива, животна, истинита и једноставна – истиче Бордо.

радио за Немце. Он нам је обезбедио пропуснице.

Тако смо “господски” стигли до Шапца, али смо се несмотрено вратили у Чепин, да још узмемо неке ствари. Е сада су наше пропуснице већ биле конзумиране, па смо у Винковцима скоро заглавили.
Зауставила су нас двојица усташа, млађи набријан хоће да нас затвори, старији нас претреса и нађе моје цртеже. “Ко је ово цртао?”, упита нас. “Ја”, одговорим. Ту се он разнежи, каже има сина мојих година и пусте нас даље. Стигнемо до Кленка, на обали Саве. На другој страни је Шабац. И пре укрцавања на чамац, поново нас пресретну усташе, зауставе колону. Срећом је међу њима и један Немац, па нас пропусте због немачких пропусница.

– Стриц ми је радио у општини у Чепину. Убили су га у Јадовном 1941. Ми Срби то не смемо никада заборавити. Напросто су их све масакрирали. Ипак сам имао 10 година и свега се сећам. Запомагања тих несрећника километрима су се чула од сеоског дома у којем су били затворени. Мучили су их на незамисливе начине.

Господа избеглице

– Дочепали смо се слободе у окупираној Србији. Мене су сместили у Београду у дечји дом код Аутокоманде, а оцу дали опет посао градског редара. Био је несрећан јер је морао поздрављати Немце. На распусту сам одлазио код тетке у Свилајнац, у којем су власт држали четници, дражиновци, како су их звали. Швабе их нису дирали. Сећам се, била је то 1943. година, када су се на градски трг спустила два енглеска падобранца, а на општинској згради вијориле су се три заставе, енглеска, америчка и руска. Народ је падобранце поздравио као хероје. Када је рат завршио, уверавали су нас да смо све погрешно видели. То ти је историја, не допушта ти да верујеш ни властитим очима.

– Пола века касније, овај пут са супругом Весном, такође сам морао бежати. Нисам знао куда ћемо. Почео сам да позивам своје пријатеље у свету, са којима ме је повезао цртани филм. Од свих је стигао одговор да дођемо! Одабрали смо најближу дестинацију, Беч. Весна и ја смо те 1991. четири месеца провели у Бечу, у избеглиштву. Пријатељи су нам саветовали да се склонимо из Загреба. Једина разлика је што смо, уместо у шупљим чамцима и сточним вагонима, сада бежали аутомобилом, још господскије. И избеглиштво у Бечу било је другачије од оног у окупираном Београду. Проводили смо време у обиласку галерија и музеја. Све док нам из Загреба нису јавили да су неки бранитељи бацили око на наш стан. Да се то није догодило вероватно бисмо и данас живели у Бечу, као Недељко Драгић у Минхену.

Комунисти и виски

– Ни од кога нисам имао подршку у цртању. Па ни од оца. Једина је срећа била да ми није забрањивао да се бавим цртањем. Он је маштао да ћу бити адвокат или доктор. Да ћу имати своју кућу и подрум, наравно, где ће он претакати вино.

Школа цртаног филма

Бројним филмовима, “Костимирани рендез-воус”, “Спој”, “Знатижеља”, “Школа ходања”, “Изумитељ ципела” “Балтазар”…, Бордо је све прошле, али и будуће нараштаје аниматора задужио и квалитетном и незаобилазном књигом “Школа цртаног филма”. Према тој књизи данас анимирају и Чеси, Кинези и многи други. Бордо још ради карикатуре за српски недељник “Новости”, за “Просвјету”, а за школске новине “Бијела пчела” већ 16 година сваког месеца црта стрип.

Нисам превише марио за његове жеље. Већ 1948. одлазим у Загреб, одмах у сатирични “Керемпух”, код Фадила Хаџића. А њега су нови властодршци држали у шаци као симпатизера окупатора. Редакција је била у центру, у Бошковићевој, а испод дипломатски магазин, у који нисмо имали приступ. Гледамо одозго, с првог спрата, како улазе другарице из повлашћене нове класе и износе енглески штоф, виски, све што је нама тада било недостижно. Срећом није дуго трајало. Мада, та пљачка ми данас делује сасвим безазлено. Након годину дана нестале су те фамозне тачкице, рационализовано снабдевање, па смо се преселили у најбоље ресторане.

– Своје карикатуре сам увек радио из личног искуства и уверења. У то време иживљавали смо се на стаљинизму. Био сам уверени антистаљиниста, али и велики заљубљеник у руску културу и народ. А сада смо заједно жртве дивљег капитализма. Али ми из Југославије бар памтимо боља времена. Имао сам 19 година, а био сам у друштву једног Кушанића, Пала, Разингера, Вукотића… На једном месту најбољи цртачи.
– Стрип је моја прва љубав. Тридесете године, све до Другог светског рата, биле су златне године стрипа. Могу рећи да сам ја један од зачетника и један од ретких још живих пионира југословенске модерне анимације. Анимације је било и раније, али је била углавном рекламна и није оставила великог трага. Ми смо још давних педесетих година у Загребу, у редакцији “Керемпуха”. Под палицом Валтера Нојгебауера, великог цртача стрипова и карикатуриста, за годину дана савладали смо анимацију и направили први филм од 20 минута, култни “Велики митинг”. Тај је филм био почетак континуиране производње анимираног филма у тадашњој Југославији. Десет година иза нас са производњом је кренуо Београд, па онда остали.

Чекање Југославије

– Једини оскаровац са ових простора је мој пријатељ, покојни Душан Вукотић. Његов филм “Сурогат” добио је Оскара, као први изван америчког културног круга. А доживео је тако трагичну судбину. Када су у Хрватској “демократе” преузеле власт, њему су забранили улазак у Загреб филм, који је основао и прославио. И тих смо се дана дружили готово у илегали. Као да и данас чујем његов вапај: “Бордо, хоћемо ли икада дочекати нашу Југославију?” Није је дочекао ни он, а нећу ни ја. Но, Оскара му нису могли узети. Ови нови аутори су хендикепирани јер немају подршку какву смо имали ми у бившој држави. Сада је нови систем, време капитализма и култура више није мажена као некад. Све више је у првом плану само новац.

– Још радим јер сам увек волео да лепо живим. Не могу себи да дозволим да живим од пензије. Осим тога, моја супруга, која је генерални секретар Међународног удружења анимираног филма АСИФА, и ја пуно путујемо, што много кошта. Слободног времена је све више, а новца све мање.

Извор: vesti-online

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 14. март 2012. године.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top