Crnjanski je i austrijski pisac

Datum objave: ponedeljak, 6 juna, 2011
Veličina slova: A- A+
Razumjevanje za Drugu Evropu: Martin Polak
Razumjevanje za Drugu Evropu: Martin Polak

Naš sagovornik, austrijski autor i publicista, govori o kulturi sećanja i o arhivima zaborava, o korenima nacizma u sopstvenoj porodici, o istorijskim zločinima austrougarske vojske, o nerazumevanju između prve i druge Evrope…

Moja knjiga Smrt u bunkeru ne govori samo o mom ocu nacisti, već o mentalitetu moje porodice: od 19. veka, svi u njoj, deda, baba, otac, bili su nacisti, vrlo moćni, ne obični članovi partije, nego vrlo ubeđeni u to do kraja; to je dokumentarna reportaža, o korenima pripadnosti nacističkom pokretu kod Austrijanaca – kaže Martin Polak, austrijski pisac, publicista, polonista, dobitnik ovogodišnje Velike nagrade Lajpciškog sajma knjiga za međunarodno razumevanje, u razgovoru za naš list, vođenom tokom ove smotre.

Kako ste Vi otkrili istinu o tome?

U mojoj porodici to nikad nisu krili od mene. Baba je bila ubeđena da je moj otac, njen sin, najbolji čovek na svetu, ponosila se njime, dok je bio šef Gestapoa u Lincu. Preživeo je rat, ali je 1947. ubijen u pokušaju bekstva za Latinsku Ameriku, već je bio dobio papire i krio se u Južnom Tirolu, Alto Adiđe. Kad je pokušao da ilegalno pređe iz Južnog Tirola u Tirol, da bi se još jednom video s mojom majkom, lokalni vodič kojeg je unajmio, ustrelio ga je zbog novca. Moji preci poticali su iz današnje Slovenije. U 19. veku postoji nacionalni konflikt između Austrijanaca i Slovenaca. Austrijanci koji su u tom području živeli osećali su se više kao Nemci, ubeđeni da su kao narod bolji, gajili kult Bizmarka, čija je slika, umesto Franje Josifa, visila u dedinoj kući. Osećao se velikim Nemcem. Drugi članovi porodice koji su studirali u Gracu, u mladosti su nosili ožiljke od brojnih tuča, u tom okruženju veoma su bili prisutni antisemitizam, antislavizam i osećali su se antihabzburški, uvek su bili za Anšlus. Ni posle 1945. nisu priznali grešku. I nisu u tome bili usamljeni.

Kako se danas odvija proces kulture sećanja u Austriji?

Zanimljivo je da u Austriji nismo imali tendenciju da o tome pričamo. To je bio nemački problem, mi s tim nismo ništa imali. Ali, ako uzmete, na primer, moju porodicu, iz Linca, koji nije tako veliki grad, Adolf Ajhman je iz Linca, Kaltenbruner, šef Gestapoa, Hitler je u Lincu išao u školu… Dakle, za osrednji austrijski grad, mnogo visokorangiranih nacista. Teško je ubediti druge da mi, Austrijanci, s tim nismo imali veze.

Kultura sećanja počela je s aferom Valdhajm. Doduše, neki ljudi su oduvek bili kritični, meni nije bio potreban taj slučaj da bih progledao. Ali, u celini, njegov slučaj je nešto promenio. Iako i danas u tom smislu postoji razlika između Nemačke i Austrije. Tamo je taj proces dublji, u Austriji slabiji.

Izveštavali ste iz Jugoslavije, koji su vam utisci najupečatljiviji?

Bio sam u Sloveniji i Hrvatskoj, pre i tokom rata devedesetih. Bilo je užasno. Najgori osećaj imao sam kada sam putovao iz Beča, u Zagreb: ako brzo vozite, stignete za četiri sata. Ali, u potpuno drugačiji svet. Išao sam u Vinkovce, Vukovar, iz Beča, vrlo mirnog, bogatog, gde svi sede u kafeima i izvrsno se osećaju, a kad se spustite u Zagreb, iako tamo nije bilo rata, atmosfera je sasvim drugačija. Nikad nisam imao osećaj, u redu, to su Jugosloveni, to je Balkan, jer znam po svojoj porodici, da se to svuda dešava, samo se trenutno dešava onde, kod vas.

Koliko Evropska unija može da promeni te odnose?

Mislim da je već ponešto promenila. Ali je isuviše birokratska. Nisam za to da zaboravimo razlike, književnosti, tradicije, i da svi počnemo da govorimo engleski i isto se ponašamo. Naprotiv, mnogo sam provincijalniji, mnogo sam više okrenut korenima, državnoj autonomiji, kulturnim razlikama i jeziku, sačuvajmo to. Ali, politički, moramo se ujediniti. Tužno je što u Evropi još imamo granice, još imamo prvu i drugu Evropu.

Da li se prva i druga Evropa dovoljno poznaju, koje vrste predrasuda zapažate?

Naša najveća predrasuda je da se prema drugoj Evropi odnosimo kao prema siromašnim rođacima. Siromašni rođaci su uvek loši. Ne želite da vam dođu u kuću, jer će možda ukrasti nešto, morate da ih hranite, a to ne želite. To je ono osećanje da smo mi bolji i da to zaslužujemo. Ali, siromašni rođaci nisu oduvek bili siromašni. To je stvar političke istorije. Nisu oni izabrali da budu siromašni, niti su manje sposobni. Niko ne bira da li će živeti u Minsku ili Kijevu. Neko drugi je napravio tu podelu: Ukrajina jeste ili nije u Evropskoj uniji, ili Srbija. Najvažnije je da se bolje razumemo, da više znamo jedni o drugima. Druga Evropa više zna o nama nego mi o njima. Mnogi moji prijatelji u Ukrajini divno govore nemački, mnogo znaju o našoj literaturi, istoriji, dobro poznaju Beč. U Austriji, niko ne zna ni ukrajinski ni srpski. Bivšu Jugoslaviju smatrali smo svojom „plažom”, išli na more (a sada nam je preskupo, pa idemo drugde), ali malo koga interesuje srpska književnost. I svi su iznenađeni kakvu divnu literaturu imate.

Kako ste se vi upoznali sa srpskom književnošću? Na Lajpciškom sajmu govorili ste na promociji nemačkog izdanja „Itaka i komentari”?

Ja nisam tipičan slučaj, studirao sam slovenske književnosti. Ali, veoma sam se iznenadio što je tako vrstan pisac kao Crnjanski potpuno nepoznat u Austriji. A on je austrijski pisac, u širem smislu. Piše o padu Austrije, Evrope, o austrijskoj monarhiji. Kada sam dobio nagradu Lajpciškog sajma knjiga, čuvši da je Srbija u fokusu, predložio sam da neku od tih knjiga predstavim na njemu. I tako smo predstavili prozu Crnjanskog, koji je vrlo moderan autor. I mi imamo takve autore, kao što je Jozef Rot, a sad otkrivamo još jednog, i to velikog pisca. To je više od književnog svedočanstva, to je velika evropska književnost. Mene je iznenadilo i to da je već bio objavljen u Nemačkoj, ali da niko nije zapazio takvog pisca. On zaslužuje da ga čita mnogo veća publika od uskih stručnjaka.

Dobili ste ovu nagradu za knjigu „Kajzer iz Amerike”. Još jedan dokument istorijskog sećanja?

To je knjiga o emigrantima iz Galicije, u poznom 18. i 19. veku, koji su išli u Ameriku 1800. i kasnije. Istražujući arhive, otkrio sam da smo imali iste mehanizme kao i danas: izbeglicama koje idu nekamo, obećavaju se brda zlata, med i mleko, i nesrećnici plaćaju mnogo novca da bi uopšte dospeli tamo. Neki drugi na tome fantastično zarađuju, to je vrsta modernog ropstva. Iz Galicije su, na primer, devojke prodavane u Argentinu, Ameriku, Brazil, Tursku, kao belo roblje, i to su čini njihovi sunarodnici, Ukrajinci, Belorusi, Moldavci, to je ta mafija, od pre 130 godina, ista kao današnja. Zastrašujuće je da nismo nimalo napredovali od tada.

I zato pisci poput vas preuzimaju ulogu istoričara, opisujući sudbine malih ljudi?

Mene zanima da pišem protiv zaborava.

Otkud istorijski zaborav u narodima koji su poznati po izrazitoj revnosti u arhiviranju svega? Čemu to, ako se posle prikriva?

Pa, recimo, u arhivima postoji sve o masakru u Šapcu, čak i slike. Ali neko mora da ode u arhiv. Ja sam od onih koji sve stvari čuvaju, ne bacam ih, ne spaljujem, manijakalni sam sakupljač svega i svačega.

Kao Pikaso, koji je čuvao čak i tramvajske i cirkuske karte iz rane mladosti?

Možda ne tako manijakalni. Ali, sakupljam i artefakte, kad god naletim na nešto. Međutim, arhivi često postoje da biste spakovali stvari unutra i zaključali ih. Kad sam pisao knjigu o mom ocu, prikupio sam dosta građe o njemu i njegovom radu u Gestapou. Objavio sam knjigu koja je doživela veliki uspeh. Očekivao sam da me arhiv u Lincu zamoli da prikupljeni materijal i fotografije podelim s njima. Nakon što sam ih više puta prozvao javno, na promocijama, neko iz arhiva je stupio sa mnom u vezu. Sastali smo se u Lincu, i prvo što je izvadio iz aktentašne bio je sporazum. Pitao je: Koliko dugo ćemo ovu građu držati pod ključem? Dvadeset, trideset godina? Rekao sam mu da nisam objavio knjigu zato da niko o tome ne bi znao. Po meni, najvažnije je da sve te priče otvoreno ispričamo, to je važnije i od suđenja. Uloga književnosti je da kaže istinu.

Jeste li ikad osećali krivicu zbog oca?

Ne, rođen sam 1944. i nisam mogao da budem kriv, ali kad potičete iz takve porodice, onda osećate odgovornost.

Zanimljivo je Grasovo pozno priznanje o pripadnosti nacistima?

Vrlo sam oprezan kad prosuđujem o drugima. Svakako nije dobro kad neko otkrije takve stvari o sebi, pogotovo ako je toliko glasno govorio protiv toga. Ali, sećam se slučaja Valdhajm. Po mom mišljenju, nije bio ratni zločinac, bio je ratna budala. Da je odmah priznao: bio sam mlad, nisam znao, da, bio sam tamo, u Srbiji, Grčkoj, ništa ne bi bilo, nije on bio ni Mengele, ni Ajhman, već sitan oficir. Bitno je da sve te priče ispričamo. I sa jedne i sa druge strane. Ja pokušavam da pričam našu priču, a ne onu o srpskim zločinima. Jer, zapravo, to je proces, i nikad ne možemo reći, u redu, to je to, ispričali smo, i dosta.

Šta trenutno istražujete?

Prikupljam fotografije i pišem male priče o njima. Jedna koju sam priredio, govori o grupi Ukrajinaca, koje su, pretpostavljam, Austrijanci sprovodili kroz selo, u koncentracioni logor, u Prvom svetskom ratu. Imali smo tada kampove kao što je Talerhof ali niko o tome ne govori. Kad odem na aerodrom Talerhof u Gracu, na kome su prilikom gradnje naišli na rimske ostatke, tamo sada vidite divne slike tih rimskih vila. I svi se ponose. A nema nijedne slike tog logora. Nalazim da je to vrlo simbolično. I nije da nismo znali šta se radilo, ali ove vile su bezopasna istorija. Dok se o Talerhofu zna. I ćuti.

——————————————————–

Voajeri iz Prvog svetskog rata

Pomogao sam prijatelju Antunu Holceru, mladom istoričaru fotografije, da objavi zbirku fotografija iz Prvog svetskog rata. Njima biste mogli da ilustrujete knjige Crnjanskog. Jer one prikazuju rat austrijske armije protiv svih drugih naroda. Holcer je fotografije prikupio iz arhiva, on iznosi ono što je prikriveno, potpuno zaboravljeno: masakr u Šapcu i sličnim mestima. Zanimljivo je da ljudi već u to vreme slikaju te stvari. Danas svako pravi snimke svega i svačega, svakog zverstva, svakog ubijanja. To je voajerstvo. Isto nalazimo kod Crnjanskog: On piše o Galiciji, u kojoj su vešali Ukrajince, jer su navodno špijuni. Oni nisu bili špijuni, već farmeri, nastavnici, sveštenici… I uvek bi neko rekao: oni su pomagali Rusima! I bez ikakvog suđenja, mi bismo ih obesili. Isto se dešavalo u Srbiji. I Crnjanskom se to desilo. Bio je u austrougarskoj vojsci, bio je hapšen, prebijan, i piše o tome. Sve te činjenice su pod plaštom ćutanja i oproštaja.

Moj deda je kao mlad advokat radio u Kočevju. Bio je lovac, u Kočevskom rogu je imao malu planinsku kolibu. Dok sam pisao knjigu, pokušao sam da je pronađem. Umesto nje, otkrio sam priču o masakru kod Kočevskog roga, koji se desio upravo tu gde je koliba trebalo da bude. To se dešavalo diljem naše lepe Evrope: gde god krenete, iskopaćete neke kosti iz prošlosti.

Vesna Roganović

Izvor: POLITIKA online

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top